danas mi se plače,
vanka su oblaci
i kiša će…
jutros san našla svoje polje,
iskaš čitav život blago,
a
čeka te u snovima tvojin,
strpljivo,
puno zrili plodova, uvik,
makar godinan nezaliveno,
svraća ti u sne dok ne
svatiš…
s jutron
ću otić,
ništa neću ostavit,
ni spomen na kose
plave,
i
nećemo se opraštat
rastanka ionako
nikad neće bit
danas mi se plaće
u počast
danima bez tebe,
nezapisanin pismama,
neiživljenon dušon,
negledanin lipotama mora
uz cvrkut jutarnji tica…
danas mi se plače
neisplakanim kišama,
neizigranin godinan,
i oću bit kiša
skupa s oblacima
trčat i trčat i trčat…
…uvatit sebe
danas mi se plaće
vanka su oblaci
i kiša će…
*
(Iz Dnevnika Y.V.)
Samoće jecaj
boli
povratak kući
plaši
klekne i moli
bez straha
Bože mili
sačuvaj nadu
ljubav
duši njenoj
svjetlost podari
Kapi srice s nase svice
sad se ka i vosak lade
nemam vise svitla za te
nemam vise kapi snage
Dani dodju, dani prodju
srce pusta na sve strane
dignu pozdrav, bace psovku
neki bivsi dragi na me
Ref.
Umorna sam da se meni sudi
a moju ljubav uzeli
i potrosili krivi ljudi
I sta je zivot samo djir
malo ti malo svitla posudi
a moju ljubav uzeli
i potrosili krivi ljudi
Tko si da mi tvoje price
ovo malo duse cide
sve u ladni vitar ode
malo tvoje rici vride
Ref.
Umorna sam da se meni sudi
a moju ljubav uzeli
i potrosili krivi ljudi
Danima sanjam
čitav život sanjam tu 1965
sanjam da ginem
a ti se rađaš
danima sanjam da ginem
godinama sanjam da se rađaš
vraćajući me u budućnost
posttraumatski stres kažu hećimi
tek sam izašao iz bolnice
četeres dana
tri četiri put urokan
sitnica
borac za slobodu se ulijeni
počne da sanja
sanjam da ginem a ne znam kako
tišina i sni
nebo se plavetni do blijedila
vidim tebe
tek rođenu
poput svejtlosti lebdiš
poljem djevičanskih ljubičica
kraj naše kućice u cvijeću
smješiš mi se
polako tvoj lik blijedi
tone u plaveti mora
bijela svjetlost
kao čaša od kristala
prekriva krajolik
mene uvijek boli odlazak tvoj
ili rastanak naš
to svejedno mi zvuči
poletim za tobom
granata u tu ljepotu grune
poslijednje misli
odakle ta granata
niotkud
tko je ona svjetlost
blještava
od koje
sebe ne vidim
prestajem da sanjam da ginem
ali osjećam da sam tu
prelijepi plavetni konj
dolazi do mene
oči su mu tužne
blistave
nalik mojim
čini mi se da se sjećam
sjeo sam na njegova leđa
mekana su i sedefasta
jurimo putem koji si ti odlepršala
u nama nada i želja
da te stignemo
konj i ja
Ja konj
i kažemo
dobto ti jutro jube
konj i ja
Ja konj
vidimo svjetlost
prelijepu svjetlost
koja nam se smješi
i prilazi
Tu se san završava
prekidaš ga voljena
ljubeci suze radosnice
u mojim očima
pitam se
gdje si dosad bila
jube mila
i ne brini se
plesaćemo mi naš tango
uvik
zauvik
kada me smrtne rane prođu
obećavam
Pjegice,
Dan je prelijep,
hladan i kišovit.
Odakle da počnem mila, a da se tvoga bola u grudima ne dotaknem.
Mnogo toga , ti o meni , ne znaš ljubavi.
Da znaš , možda ne bi samo plakala ,već bi se ponekad i nasmijala i rekla:
-Glupko,uvjek je bio malo blesav. A mio i drag. Jedini moj Princ mali.
Pitala bi se šta ja noću radim?
Ne bih se zamislio,
Malo bih se počešao, ono naopako.
Lijevom rukom, preko glave iznad desnog uha, ili desnom iznad lijevog.
Dobro si rekla , Glupko.
Naopako se i češkam i sa tobom uvijek počinjem:
Po svu noć ja tebe sanjam mila moja.
Po svu noć ja tako , uz tebe draga počivam,
uz nevjestu svoju, života darove snivam.
Da mila,
od kada si me nazvala Dragim ti si moja nevjesta postala.
Pod Nebom i zvjezdama .
Mjesec mi i maglice svjedoci.
A naša noć je uvijek tako snena ,zvjezdana.
Dragi tvoj često nije krja tebe ,
da te zagrli i suze poljubcima briše.
Suzama si lice zasula, udovica si moja malena,
crne velove po polju ljubičica prosula.
Po svu noć ja tako , uz dragu se jedinu odmaram ,
Uz nevjestu moju, za me neudatu , ja tako po svu noć,
njene cjelove milujem, ljubavlju je neispavam.
Po svu noć ja tako,život naš dozivam.
Po svu noć ja tako ,
ljubav jedinu cjelivam.
Po svu noć ja te nježno volim
Po svu noć ti me žarko voliš
Po svu noć se volimo mi.
To tako miriše na Poa, mila
Budler krao,
Rembo u zvijezde okivao
Jesenjin pomalo mezetio,
Mak na stećke klesao ,
Indexi opjevali.
Zašto nas ja ne bih ugurao u taj mit
o ljubavi
kad nježnije od njih svih o ljubavi snim.
Naša to ljubav zaslužuje.
Koga briga ako jednog dana umrem ,
jer obala je tvoja meni šaputala riječi ljubavne.
Da,obala tvoje mi dodirima šaputale,tvoje tajne okrivala.
Kada se smiješ tvoje nevidljive pjegice me grle,
čak i kada me ljubiš moje bore sanjaju,
da su ljubavnici tvojim strahovima i skrivanjima.
More mi na uho šumi
tvoje tajne predviđa da bih lakše po tvome tijelu brodio.
Kada se ljutiš,
ožiljci koji se ne vide ,
nestaju,
kada sanjaš da te berem.
pjesak naš nas ćuti,
tugu kupi
a ja , po svu noć tako , tebe tražim ,
jer mjesec žmirka ,
žuti
huči, vri
da se volimo mi.
Ljube a Mila moja,
Bog milosti i ljubavi me pita, čemu je , kome je duša, Makusmče sretno.
Tada mi svjetlost u dušu kane, jedna kap za čitav univerzum snova i ljubavi.
Duša moja je zbog Tebe,ljubavi, od Boga data radi milosti ,
dobrote tvoje i snova zapretenih u velove čekanja i uzdrhtalih nadanja.
Tren prije me boljelo,kao tebe nekad,
časak prije tuga me htjela ubiti.
Kao tebe sada.
Ali više ne.
Ime ti je žena bezgrešna i gorda .
Nikad me nemoj pitati o čemu pjevam,
jer dvanaest su poupoljaka , krhkih i bijelih,
orošenih suncem i krvlju mojih snova,
naizmjenično prošarane plavim velovima
moje i tvoje tuge.
Za svaku našu godinu traganja,
do dana onoga kada sam te sreo i namah zavolio ,
po jedna krhka ruža.
Za svako stoljeće kada bješe srcu mome neznana po pupoljak krhki.
Pitao sam se , da li sam se ja tada oprostio od tebe, Mila moja.
Znaš kalendari i čast.
Vrlo zlohuda kombinacija.
Nije mi bilo važno,jer znao sam da voljeću te do groba,
barem.
A možda i poslije,ali ti to sada ne mogu zasigurno reći.
Radio smo mnogo toga, uh grijeh mi i sama misao ,
pa i poslije nas, pa me toplina ,možda , mnogo jača gore čeka.
Pomišljao sam , voljeti , dotaći , čednost tvoju bilo grešno i pretoplo
Zato tih dvanaest bijelih pupoljaka,naizmjenično osunčanih i orošenih, a prekrasnih,
još uvijek samuju na splavu opraštanja.
Da, ruže ne poklanjam tebi ,mila moja.
Već oprostu , u ime ljubavi,snova i pjesama darovanih
plavoj anteriji,što još uvijek na ležaju sniva,
da je nevjesta moja oblači.
Zaista , ta anterija sasvim zavodljivo miriše.
Na tebe,tvoje tijelo bijelo,
mazne grudi sedefaste,
cvijetove tvoga đardina
jer moje su je pjesme lepršale na tebi,
da bih je ja nestašno skidao .
I zato ne pitaj me o čemu pjevam,ljubavi moja.
Lakše se živi jubavi
Kad o ljubavi pjevam,
oči su zeru bistrije kao kad bjelokost usnama prinosim.
I memoj mi zamjeriti Malena ,ako tugu u stihu slutiš.
Više ništa ne trebam Mila.
Za sebe se više i ne molim.
Samo tebe sanjam begunice duše moje.
U snovima mi dolaziš.
O dodji ,već jednom, prolece, smeh ljubavnice zemljin mi donesi.
Neka zakuca sreće u očima tvojim,
Nestrpljiva i nemilovana da se odzrazi u duši mojoj!
Dođi mi , u naletima nemira usred lišća i cveća koje hita da se raznese stazama naših dodira.
Da zajedno pojimo,
Jutros mi je ruža procjetala.
Dođi mi kao sjajna pobuna protiv damara tvojih ,
baci se u noć,
u tamu vode Oceana mog,
iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica Tišna i sni!
Dođi mi kao smijeh munje, urlik oluje,
odjekni u Čednom gradu ,
oslobodi reč ugušenu,
bol koji je zapeo u danima pređašnjim.
Uz kristale Modre rijeke osnaži nasu borbu ,
ne posustaj , budi pobednik smrti!
Kako da završim mila,
a da mi se nevidljive pjegice nasmješe.
Život je prelijep malena.
A , ja te volim i ti to znaš.
samo dođi i uberi me.
Avec le temps
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
On oublie le visage et l'on oublie la voix
Le cœur quand ça bat plus
C'est pas la peine d'aller chercher plus loin
Faut laisser faire, c'est très bien
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
L'autre qu'on adorait, qu'on cherchait sous la pluie
L'autre qu'on devinait au détour d'un regard
Entre les mots, entre les lignes et sous le fard
D'un serment maquillé qui s'en va faire sa nuit
Avec le temps tout s'évanouit…
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
Même les plus chouettes souvenirs
Ça t'a une de ces gueules
À la galerie, je farfouille dans les rayons de la mort
Le samedi soir quand la tendresse s'en va toute seule
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
L'autre à qui l'on croyait, pour un rhume, pour un rien
L'autre à qui l'on donnait du vent et des bijoux
Pour qui l'on eût vendu son âme pour quelques sous
Devant quoi l'on se traînait comme traînent les chiens
Avec le temps va, tout va bien
Avec le temps…
Avec le temps va, tout s'en va
On oublie les passions et l'on oublie les voix
Qui vous disaient tout bas, les mots des pauvres gens
“Ne rentre pas trop tard, surtout ne prends pas froid”
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
Et l'on se sent blanchi comme un cheval fourbu
Et l'on se sent glacé dans un lit de hasard
Et l'on se sent tout seul peut-être mais peinard
Et l'on se sent floué par les années perdues
Alors vraiment, avec le temps on n'aime plus
Vremenom
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Zaboravljamo lice i zaboravljamo glas
Kad srce više ne drhte
Nema se više šta reći
Morate to pustiti, jer je lakše
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Onaj koga smo voljeli, tražili na kiši
Onaj kojem smo čitali u pogledu
Između riječi, između redaka u zjenicama očiju
Nježne zakletve koje noću šeću ulicama
S vremenom sve nestaje …
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Čak i najljepše uspomene
Sve izgleda čarobno
U galeriji, pretražujem staze smrti
Subotom uveče, kada nježnost odlazi sama po sebi
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Onaj kome ste vjerovali i u najsitnijim stvarima
Onaj koji je nudio vjetar i nakit
Za koga bi prodali dušu za nekoliko novčića
Ispred kojih smo se mazili kao psi
Vremenom prolazi , i to je u redu
Vremenom …
Vremenom se sve prolazi
Zaboravljamo strasti i zaboravljamo glasove
Koje šapuću riječi siromašnih ljudi
“Nemoj se vratiti kući prekasno, nemoj se smrznuti .
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
I osjećamo se kao bijeli umorni konj
I osjećaamo se smrznuto u krevetu sudbine
I osjećamo se usamljeni , usmaljeni kao slikari
I osjećamo se prevareni sa tim izgubljenim godinama
Stvarno, vremenom ljubavi više nema
Krajolik majskog cvijeća
Tirkizni snovi
Ah , to proljeće
Ljubičice u polju šarenom
Molitva za ljubav
Maj ah taj Maj a moja si
Maj ah taj Maj i ti to znaš
dolazi prekrasni Maj
o tvoj dan a gdje si ti
čarolija behara okupana
šarenilom poljskog cvijeća
sutonom zasjala u mojim bojama
a još uvijek čeznem za tobom
razigranim grudima plove
mirisi djevičanskih ljubčica
pitam se kao pitac vrli
a bol tvoja još uvik misli na mene
Sve nevoje i lipote
i sva čuda ovog svita
sve je prošlo srce moje
dosta i za dva života
kroz oluje i nevere
ma još vrtin svoje svere
Opet budno sanjan tebe
i sve rici izrečene
po sto puta primotajen
ma na isto sve se svede
nije isti svit bez tebe
niti vridi mi bez tebe
Tija bi te opet vidit
sve sto nisan tebi dan
i prid Bogom i prid sviton
tija bi te svojon zvat
Tija bi ti lice jubit
i pod ruku stobon ić
svima reći da si moja
i najlipje da ceš bit
Opet budan tebe sanjan
tvome tilu još se nadan
tvojoj ruci pokraj moje
jedna kraj druge
Kad sve zbrojin
živin samo kad te volin
živin kad me jubiš ti
Tija bi te opet vidit
sve što nisan tebi dan
i prid Bogon i prid sviton
tija bi te svojon zvat
Tija bi ti lice jubit
i pod ruku stobon ić
svima reći da si moja
i navike da ćeš bit
konje
san sanjala
noćas,
doli ispod kuća,
kraj mora,
u kasu,
prkosu buri
šta ori,
mlati bore i
lomi grane tamarina
crna griva
na vitru,
in viori
ka stijeg na vrju bandera
pa,
leluja u divljen plesu
sa kapljicama slanin,
a
tuku more
u moći
snage vlastite
… ja
bila san više mora,
na hridi,
kad protutnjiše topotom
kraj mene
i…
povuče me,
poželin…
Trčat s konjima
Gazit more
Ludovat u bijesu
bure
i…
zatrčen se bosi nogu
pjenon mora,
zapinjuć u pijesku
a,
bura me gura, udara u lice
tira nazad,
triska me more,
diže se,
kvasi
ma,
konji su
nestvarno lipi
i ja želin,
samo
želin trčat s njima
dotaknit
jednog
sjajni crni očiju
šta zastajkuje…
… ka da me
… Čeka…
(Iz Dnevnika Yossamin V.)
*
