Monthly Archives: Juni 2023

(Oni još uvijek jašu , a Mojsije harmonike baca, ono kad ih mere bitima , a pođahkad i ograišu.)

Dugo se mahalom o Jahačima i Mojsiju  prepričavalo svašta nešto.

Ponešto zapišemo, ali samo ako ima vjerodostojnih svjedoka koji su svojom nazočnošu i  takarli damarom mogli muhurat istinitost.

I dan danas , na sam pomen konzilija ,   poneka ženska suza zaiskri, srce zatitra a tijelo se uskomeša i preplavi se dobro poznatim trncima . 

Priču koja slijedi je  jednom ispričao Mojsije , najvjerodostojni hroničar i prorok njihovog  belajli vakta .

Kome ćemo vjerovati , ako nećemo mahalašu sa takim časnim imenom, koji još uvijek nosi  lakovane čizme, đah ljeti,đah zimi. A mošte misliti i u proljeće i jesen.A redovno tegari ramunjik od 120 basa, ono da se bolje glasa. Nije bio rasist tako da mu boja harmonike i nije bila osobito važna. Samo je pazio da se uklopi u enterijer tog i tog đardina , a mere biti i Zlatinog ponajviše.

Jošte je i slikar, ali odavno ne slika , prevarila ga umjetnost, pride , kao što pretpostavljate  svira harmoniku i nije imo vremena za boje i tuševe. Uglavnom majstor u prebiranju. Po dirkama, i dugmićima . Jakako. A najviše volio podešavati one dugmiće nalik dugmićima onih birvaktile Teslinih ili Portorož radija. Obrni okreni dok ne ufaćaš pravu frenkvenciju . A tada ;  joj miline i harmonije ljudi mili!

Mojsije  volio pričati priče iznebuha.Ništa uvod,ništa poetika ,ništa stilizacija , ništa nagovještaji , diskurs . Čak i bez ikakvog  motivacijskog prosedea , po staromahalski , drito u čelenku.

“Reče Dobrom , jedna prelijepa Dama , koja je tada bila sama:

-Podsjećate me na nekog slikara , ali ne znam kojeg.

Dobri ,  pas ga ne takario, kao uvijek ko zapeta puška na usluzi žemskom rodu, od šesnest do šezdeset, ono radi zakona, a kažu nije mu bilo  mane i koju jedva dozrelu razdeliju po mahalskim đardinima skupljati i brati. Pripovida , šteta ih ostaviti , mogu pasti neubrane  , a more se i kaki neuki zalećet u zabranjeno , jedva dozrelo voće i eto jazuka.

-Ah, vi vjerovatno mislite na Modiljanija!?

Ona oduševljeno:

-Kako znate?

-Pretpostavio sam, jer sam slično ludi a i rod smo.

-Pa to je divno! Sada mi je ta sličnost jasnija.Kakav ste rod?

-Moja baba i njegova majka pod istim nebom, sličnim  štipaljkama, na lanenu špagu veš sterale. A bome i sušile i ćumurušom peglale. Joj , što su voljele i što su se naprale plahti i posteljina,  i pratljačom ih klepale i bubale ko da su im one krive za svaki nesuđeni takar . A bome i za neki nakrivo suđeni.

-Baš je to lijepo , a tako ste mi vi ,ljepotom i bojama  i srcu prirasli.

-Pa i jesmo vrlo slični ,a i nismo nimalo nalik.

-???

-Jesmo , jer ljepoti ženskoj ne možemo odoljeti,a slikamo mimo akademskih zakona i nije nas briga šta ko misli o našim slikama. Malo ih ko frštulji. Nama bitno je da su nježne , prelijepe, raskošne i nalik djevojčicama koje snimo , koje nam aktove poklanjaju ,  i da se ženama sviđaju. Lijepi smo i pametni ,i nije nam mrsko, što nas ljepote vole , a muškarci mrze. I on i ja smo počeli kao skluptori, ali nismo ludi umarati se  tucajući kamen. Zamorno , a ne baš učinkovito i plaho žuljevito, ma koliko kamen i mramoran i sedefast bio. Nismo ludi kamen tucati ,  kada možemo bez napora i sa uživanjem vajati najljepši nebeski dar.

Volimo  akšamluke, jer čitav život je niz neprekinutih akšamluka. A akšamluk bez žene, tog anđeoskog cvijeta je samo prazno maglovito ništa i nesuvisla pijanka . I volimo se belsirati, iako nismo blentovije.

-U čemu ste različiti?

-Ma to je malo nezgodno za izgovoriti , a i ne mere se tek tako objasniti. Pogotovo ne riječima . Nismo toliko bliski da bih vam se,sada vako , prektički  na brzinu povjerio ili pokušao nešto riječima bez dodira. Samo ću reći da sam malo sporiji od njega, u …

Zašuti Dobri i zagleda se u njene oči.

Nakon nekog vremena , par akšama ili par osvita on joj otvori dušu.

-Vidiš mila, Modiljani je  glupan bio i umro sa  trideset pet  , a meni naka izgatala sedamdeset  i koji stađun pride.

-I ti joj vjeruješ?

-Normalno da vjerujem. Bila je malo luckasta pa… recimo uz ostalo , uzela je samo jednu sliku  za … sve noći gatanja i uspomenu. Takva joj sudbina!

-Ista ko i Modiljaniju? Šta je on tu mogo?

-Pa što je nije prevario ili podmitio?

-Kako?

-Pravio se da je ne primjećuje ili joj poklonio  portret.

-Ti vjeruješ da Suđaja ima lice .

-Jok, ti imaš, da prostiš!

-Ovo je bilo bolno i ružno.

-Nije mila moja,to je bilo nježno i prelijepo.Svaki anđeo ima predivni lik, pa tako sasvim normalno imaš i ti.

-To je već bolje; izvukao si se.Po čemu se još razlikujete?

-On je volio sutonom, a ja osvitom slikati, a u intermecu…eh, znaš već.

-Ah, znam već i  zato te nisam nikad vidjela da slikaš’

-Kako ćeš vidjeti , spavalice jedna?

-Ti si kriv.

-Uglavnom. A Modiljani se još verao po krovovima , da tamo boji i travu  i zelenu vilu ljušti. Ja jok.  Štoš se penjat po krovovima , u lakovanim cipelama , sa travama il zelenim vilama , kad imaš pravu vilu na šiltetu , jal dušeku, kad…uh, ma , znaš već.

-Da, znam već, naučila sam.

-Nisam glup sudbinu izazivati i propuštati svilene dodire. A i na kraju krajeva, poslije je čednije slikati i zadovoljnu nagu žensku ljepotu pogledima milovati. A šta misliš ,ako  se  sudbi neka moja slika ne bi svidjela,  da li bi mi išta  pomoglo osim da pomislim :
-I pad je let.

-Ne sluti zlo, bleso mila.

-Ma ne slutim ja ništa, a mnogi su ničim izazvani zazvali takvo nešto.

-Šta to?

-I pad je let, a nisu bili anđeli, ko ti il ja, pa da krila imaju .

-Baš si mi plaho pametan.Da te ne znam pomislila bih da si uobraženi idiot.

-Ma nisam nepametan, ili nisam ko Modiljani, iako još nikad nisam poletio.

-Kako to?

-Njemu jedna ljepota bila dostatna za dvadeset šest  portreta.

-Pa?

-Meni je dvadeset šest krasota jedva dovoljno za jedan portret.

Tajac.

On čeka.

Tišina.

On je u oči uporno gleda , ona muči.

Suza joj u oku klacka.

-Šta je malena, nešto upalo u oko ili ti se sunce zaplelo među trepavice.

-Nije ništa slično?

-Nego?

-Tužna sam  što neću imati svoj portret.

-Kako znaš?

-Pa reče maloprije , dvadeset šest žena za jedna portret.

-I ti mi vjeruješ?

-Normalno da ti vjerujem,nikad me nisi slagao.

-Ne brini se ,  ti vrijediš za još dvadeset šest  žena  , jer ti si najređa krhka ruža i ime ti je Đejn, iako ja nikada nisam bio Tarzan, već samo Srećo , čim te život u moje odaje poslao. Imaćeš ti dvadeset šest slika i jedan portret , ha  nakupimo dovoljan broj osvita. “

Mojsije klima glavom i zaključuje priču:

Da bi je odvukao na dušek Modiljani je svojoj Žani rekao :

“-Kada ti budem znao dušu, nacrtaću ti oči .”

-A Dobri ?

-Šta Dobri ?

-Šta je on rekao svojoj Žani?

-Kad ti upoznam tijelo , poljubiću te u oči i naslikati dušu.

-I jel je natakario ?- zabrinut je Deba.

-Što mene pitaš. Nisam ti ja biro za izgubljene informacije. Pitaj njega.

-Ih nisam levat da ga to pitam. Znaš da je ko meit taš po tom beglenu.  A i nisam glupko , jer  glupaci  kažu pogled u žemske oči je pogled u njenu dušu. Aha, kako ne. Pogled u njene oči te vodi u rajske đardine ili pržun. A ponekad se i poleti. Jer i pad je let . Nego ne reče nam ; šta bi dalje?

-Nakupio se dovoljan broj osvita.-lakonski će Mojsije.

Deba:

-Jel ženska dobila svih dvaset sedam slika?

-Jesi glup,kako to moš pitat. Znaš Dobrog,  nikad ne laže, a kad ljubi glavu gubi,valja ova.

Lenji će:

-Ti ko da si u lakovanim cipelama , i  to je sve?

-Vidiš li da sam u lakovanim čizmama , konju jedan. Šta im fali?

-Ništa , samo se ne moš se u njima verati po planini i skidati snijeg sa krova; eto što im fali.

-A što bi se ja to vero po planinama u lakovanim cipelama. Il skido snijeg u njima.

-Ne znam , možda bude neke preše?

-Kake preše konju jedan konjcki?

-Možda neka Žana zakuka – upomoć zino vuk .

-I ti misliš da će žensko zvrištati zino vuk   i da će baš mene pozvati u pomoć.

-Nikad se ne zna , a ja bih te pozvo.

-Šta imaš ti mene  pozivati upomoć, konju lipcanerski jedan, nisi peder.

-Mislim , moš se okliznuti i strmeknuti niz kaku liticu il s krova da Deba i ja kontamo na koji si način presvisno; jal si crko , jal si krepo, jal si rikno , jal lipso, mandrkno  ili si samo vrat slomio.

-A šta se vas dvojicu debila tiče kako ću ja skončati?

-Normalno da nas se tiče , jaran si nam.

Deba:
-Dobar mu ovi izraz skončati, ko da ga je Dobri nacifrao.

-Jes, al ima jednu falinku.

-Koju?

-Neće neupućeni  čojk znati kako je Mojsije skončo.

-A vi ćete ,ko biva znati mahlukati blesavi.

-Jašta ćemo nego znati.

-Kako?

-Fino , Dobri će naslikati mjesto zločina i onda ćemo ocijeniti kako si skončo.

-Dobri, i ti'š me naslikati ako se strmeknem?

-Hoću ako išta od tebe ostane i ako me njih dvojica nagovore da prije slikanja skinem lakovane čizme, da se i ja  ne strmeknem.

-Kako misliš , ako šta od mene ostane i čije čizme.Moje ili tvoje.

-Zavisi  kako si zamislio – i pad je let. Ako je predugačak , na belaju si, ništa ne ostaje. Jok moje il Debine.

-Što njegove, kad ih nikad lakovane pele nije obuo. A i tolikačke  brojeve od laka ne prave.

-Nagovoriće ga Lenji da obuče lakovane čizme , makar i tri broja manje ne bi li se i Deba strmekno.

-Zašto bi se on strmekno?

-Pa jesi li mu jaran ili nisi?

-Deba jesam li ti ja jaran.

-Normalno da nisi.

-Zašto?

-Kako ćeš mi biti jaran ,ako u lakovanim cipelama poletiš spasavati neku Dobričinu hanumu,ha ona poviče  zino vuk, pa se strmekneš ,prije nego vidiš koji je to vuk zino. Taki levati mi nisu nikad bili jarani.

-Joj, kad vuk zine to je belaj.Nikad nahraniti.

-I ti bi hranio vuka?

-Normalno da ne bih, nisam lud.

-A vučicu?

-E to je već nešto …

Dobri se smješka;taki su oni .

Umjetnici u presipanju šupljeg u prazno i obrtanju pameti u nepamet , sve jedna od druge imaginarnija i životnija, a bome i dobre pouke nose.

Zapravo ponekad su tako životinjski živopisni  da razmišljaju da izdaju zbirku basni. Normalne ne o njima. , nego o drugim hajvanima.

Nećemo sad o poukama , misle mahalaši, nekad ih možda zapišemo i prosvijetlimo neuke prepisivače..

A Mojsije cvjeta , blentovije nisu ni primjetile da nije završio priču o Modiljaniju i našem mazalu. A možda i jesu . Nisu oni baš tolike neosjetljive odrtine i idioti kako se čini. A i znaju kraj priče o suprotnostima njihka dvojice.

Modiljani umro od tuberkuloze , iako prepisivači kažu da je umro od upale pluća.  Dobrom gatalica i vidjelica rekla da da će umrijeti od starosti. To je onaj ljepši dio priče .

Tužniji dio kaže da je dan nakon Modiljanovije smrti , njegova žena , trudna Žana Ebitern  počinila “i pad je let ” skočivši iz stana svojih roditelja na petom katu.  Valjda nije voljela izraz “dok nas smrt ne rastavi”!? Pokopali su ih zajedno.

A sve ljubavi našeg blentovije su nestajale mlade , a on se sa mahalaškim ponosom nije udostojio da ga pokopaju sa bilo kojom. Čak je toliko sebičan postao , da je poslijednju svoju ljubav , koje li koincidencije  Žanu ,  iz sebičnosti pustio da ode od njega . Ne zna se zbog čega ( Da li baš? ) !