Daily Archives: 7. Maja 2023.

Danas nam je dosta tri konja , regularni je zaključak  Baška baŠe . Deba zahvalno gleda, još nije upoznao Zemljotrsku ni sebe bajonetiro. To znači da nije ni u armiji bio i da još fura sa Ankicom. A Mojsije mu sigurno nije zakukuriko onu : Jesen dođe , jabuke i kruške zriju , a moj dragi Deba ide u armiju . Niti će . Ne voli on papanluk nikako .

Ne boji se on konja. Jok. Može ih on gladit, timarit, ljubit, u  čelenku zveknut, al'uzjahat; jok nikako.Boji se visine sve što je više od stolice,   visoko i jazuk .Uzjahat ne ide, to je ambis, ni sa stola ne smije pogledat. A samo koji dan prije se ničeg nije bojo.

To mu Feđa , poslije prve harmonike u snu prorokovo i na mrtvo ga uplašio. Vako je to ko biva bilo . Sanja on leti nad Bjelavama  ko ptica, ko kobac prvi i koke ganja. Jedna mu se plaho dopala, prsata i guzata i jaka u nogama ,  a i snažna. Prava kokara. Takve on volio jer mogu mnogo toga izdurat, ne može ih čovjek tandarat koliko one mogu durat , a samo kleknu i pomalo krila šire.

Njemu ko u inat zapadale one slatke, niže i vitkije. Nije on njih birao,one njega birale. On se niej branio za za ove rogobatnije vremena nikad ne nađe . A  na priliku i nepriliku mnogo inertnih fizičkih značajki od Lenjog  jamio. Skonto fol; što ti koke ganjat kad mogu one tebe. I još se pride zatelebaju, pa moš svašta nešto šaretiti.

I tako leti on  ; došo do po Điđikovca , ustremio  se na kokaru samo što je nije jamio i samo što ne leti perje , kad jedan glas odnekud sa visine prozbori:

-Deba , najdeblji molim te ne penji se na konja  ili na cigančicu , najebo si ko žuti . “Ko bi gori sad bi doli. Ko bi doli gori pristaje.”

Deba konta otkad se to Njegoš njemu javlja, njih dvojica smrtni neprijateli od kako ga onaj istraživo. A on, evo leti po Bjelavam živ i zdrav i pomalo ili po puno takari, što onaj nije znao ni umio. Nikad onu stvar probo nije,a  ni okusio. Kod njega žene tuknule,nisu se podugo kupale, poneke i vas cijeli  život.

A onda mu se prikaza Feđin lik i skonta da mu se ovaj sveti i da ga zamajava. Samo što mu to u mali mozak bljesnu, on se pokuša koncentrisati na letenje i pikiranje na kokaru, ali dockan bilo. Heknu on iz sve snage na  điđikovačku kaldrmu .Na mjestu mrtav.

Vidi skupili se ljudi oko njega ,smiju mu se i upiru prstom na njega. sam sebe kori :

-E neka ti ! Hoš se ti špradt sa meitima.

Skonto Deba da ga to mrtvaci napadaju . Neki ga luđak sve špicokama u jetru puca. Boli ga jetra ko da mu u nju bajunet krahaju.

Azrail samo što nije uzeo mjeru, Deba ostaje Deba i zombijima se tuče , i psuje ,  takari im sve živo i mrtvo:

-Samo se vi zezajte.Ako ikad ostanem živ sve ću vam ženskinje:

Takariti, taslačiti (tatlačiti), tandarati,

-Akšamirati,alotrijati,amalgamiti,amaliti,anabazirati, anđelkisati,arlekiniti,ašikarati(ašikiriti), ažbahirati

-baildisati, baždariti, beštijati,bezubiti,bezumiti,blondisati,bubati, bubačiti, bubati, bubnjati, bubrežiti, bucati,

-capiniti,cecati,centifolijati,ciganiti,cjepati, cjepkati,crnorupičariti…

Pobjegoše aveti ko lude,nije Deba stigo dalje od slova ce ,a bilo mu se zameračilo da nabraja.Imo je on u rezervi još hejbet naziva za ovu nenadmašnu blagodat, ali čeko da se Mojsije opet našali i da mu uzme milju dinarjev ..

Kako ih je danas bilo četverica ,a najdeblji otpada to znači jahat će Herco, Lenji i Baška baŠa . Dobri odgalopiro .Mojsije nikad nije bio kad su se jahali đugum  konji sa Pašinog brda. Nije te sreće bio,a i krilo se to od njega,od Frkinog belaja i nestanka. Posto još moralniji i stroži.Ne bi im dao da jašu. Šta će,morali kriti,a njima se jahanje omeračilo.

Herco kuka.

„Ma ne mogu ja to,tuđi konji, krađa je ovo, šta će ljudi reći.“

Baška baŠa ko pravi general :

-„Tovari Hercu.“

Deba sluša i tovari hercatog tovara..

Jašu oni na konjima, konji vrani, lip'saneri.Ne zna se koji je ragastiji, krezaviji i tuberkulozniji. Ovi tovar jahači , podigli glave ko da su prinčevi ili minimum oberštumfireri. Deba se ukočio ko pritka i voda konje ko pravi oberlajtnatov konjušar. Joj da ga Ankica vidi odmah bi se udala za njega.

Aha! Jes kako neće .

Ne znamo ko je ubacio ovo aha. Da li se to neki konj iskašljao, zanjiskao , da li je potkovica u asvalt klepila ili se usud šali , nismo mogli dokučiti. Ali ni pominjati. Odmah bi Deba počeo proklinjanje nabrajalicama i eto uskog grla i zastoja na kaldrmi .

Jašu oni od Hrastova do Bjelava. Šapa na prozoru prvog sprata zrikavo pogledava. Kuće mu preko puta stanice milicije u kojoj je , naš novopečeni drugar i zaštitnik , čuveni Eso Mrak će poslije ovog jahanja postati privremeni komandir..

Šapa na pendžeru sjedi , noge vanka izbacio , mlatara  i dibidus zaibrećen bleji:

-Okle vam konji , dobri ljudi moji?

Lenjem lenjo objašnjavat. Deblji kao ne umije, ili se samo pravi važan. Konjovođe je on ; nije to banka germe. Herco se smotao oko konja,prvi put jaše i puno ga strah ovakvog jahanja , a i konja ,  ali neće da prizna. Sav pozelenio.

Šapa im se nešto , neki dan prije požalio da mu treba savjet u vezi neke ženske:

-Imam kont, a dugo nisam bio seksualno aktivan, pa sam malo nervozan.

-Koliko je to dugo“. – ljubazan je Dobri.

Šapa zamuckuje ne može da se sabere i sjeti.

– Šta mučiš jadu , vidi se da nije takario  od kada se rodio, a i mozak mu otada baš ne anlaiše  ponajbolje takarli odnose   . – Deba  je kao i uvijek vrlo konstruktivan.

-Naći ćemo neko rješenje. – tvrdi Lenji.

I odjednom se raspričo:

-Jednoć , ne tako davno ,  Oma , ja  i najdeblja konjina Deba  ošli u posjeti jednoj Ominoj velikoj ljubavi  u posjet u bolnicu . Bolnica niže ginekološke, u onom vaktu, preko puta , bocu više pionirske , gdje lavovi riču i ne daju insanima spavat vas cijelu noć i ovi postali nervozni.

Možda je zbog tih lavova rat izbio, Rikom ljude izbezumili,  a jednog proljeća to nesnošljivo postalo. Sjeli ljudi da se dogovore šta im je raditi, ovo dalje više vako ne m're. Nikako da se dogovore. A takarli je, mogo bi jedan narod nestat.

Recimo one porosim lepo nikad  nismo mogli razumjeti. Uvijek nešto prosim, prosim, mi davali i davali,a oni opet i opet, prosim i prosim. Nama dosadilo naučite po naški molim. Jok neće da čuju. Ograničeni tovariši neki, tovar bio kenjac ostao.

A opet nam to prosim tako nježno, prefinjeno i zavodljivo bilo kad ga šapuću neke mojce, sonje, biserke i ditkice. Njihovo prosim šen krat  lepi i prosim ubavo mili ili prosim još samo ah… joj mamo mamice. To nam nije bilo žao. Nisu morale prositi, toga ah šta mi radiš jedini, šenkrat ubavo prosim, kod nas ima koliko god neka hoće.

Zbog nas u onu zabit, partizansku bolnicu Franja u duševnu umobolnicu pretvorili. Sve malene Mojce, Sonje, Biserke i Ditke, pride neku Alenku zbog sramote i beznjedonosnih razloga opće opasnosti po dolželu zanavik zatvarali.

Ono zbog polnog općenja sa tujincima  u sindromu : amore de la heraldika bosnia nisu pominjali, sramili se. Zatvarali i elektrošokove davali, hipofize odstranjivali.

Muškarci ih njini nikad nisu posjebuvali, po naški imali,po mom takarili. Zbog toga smradaju, a nama ne treba nam njihov smrad. Bolje što odoše, odahnusmo nema više prosidba, malo im uvijek bilo.

A za ono zavodljivo prosim ubavo mili moj smo našli lijek i čaru da se ništa ne otkrije. O tome ne smijemo ni jene lanut. Miogla bi umobolnica Franja jope proraditi.

Cigare neke njihov izum , a oni bistrooki  stvarno misle da u kutiji sedam in pedeset cigara ima. Pa ti zlo ne misli, koliko su hablečine bili. Blečci, uvijek namrgođeni ko da im tujini žene tandaraju; namah onoj majci zvijeri evropi na takarenje prilježiše.

Onoj ženskoj, nije od mojci i ditki, ali da je voljela je družiti se ovim bjelavskim hajvanima  jeste. Ne konjima dakako , već insanskim  tovarima . A njoj ,   iznenada ,  plaho  pozlilo. To Omina Kosa bila. Druga i kratka priča.Duga o ljepoti i čednosti njenoj . Kratka o mahnitanju mahnitova. Ništa opasno , kažu hećimi, prehlada neka i pogledavaju nebo kako se plavi i kako ga rumenilo zalazećeg sunca obliva.

Kad oni tako kažu i pogledavaju nikad ne izađe na dobro. Ako promrmljaju nije loše ili nije najbolje, to se nekako pregrmi. Kada se proderu ništa opasno  ili neko bude natakaren pa rikne, ili neku opasnu boljku prihefto i samo plaho natandaren kopni i riknjava.

Ništa opasno je: Riknjavae neminovnus poetica garantus.

Zadeverali se Oma i Deba oko dijagnoze.Ja se nisam petljo.Prilego malo na dnu noga bolesnice . Taksi me izmorio. Oni sve viču Glava boli,ljudi moji! Hem rukopis nečitljiv ,hem neki stranjski zbor, miriše na latinluk.

Ne gledaju žensku što se baildiše , samo zinuli u dijagnozu. Možemo li je posuditi malo, odgovor i ne traže,  trk do  Mojsija. Taksi pred vratima za svaki slučaj čeka.

Kaže Deba : Mojsije ti si najprviji od svih ćafira , moš li nam ovo čitabe protabiriti.

U anamo onu materinu grmi Mojsije ali viri. Nisam ti ja pisar od vakih slova. Idemo Hercu on je latinluk živi ,ukoliko mu herc dozvoljava da se naporiše i drži arak u ruci..

Herco kaže njemu pismena nepoznata nema takijeh u radosnim vijestima. Idemo Lenjeg  budit , on pantomimu vrsno zna možda nam nešto išareti. Zaboravili oni da su ga zaboravili u taksiju. Zadrinco čoek,jurnjava taksijem ga načisto obandačila.

Kad Lenjeg skontaše samo ga nogom na ulicu izbaciše.Ipak se povratiše, raja je. Vrnuše se,pokupiše ga i kod Dobrog. On ih ne dčleka . Mater njegova se kiselo  smiješi :

-Pogan majčine , nema ga već nekoliko mjeseci .  . Kažu odjezdio na nekakvoj lipcanerki , ni osvrno se nije . Al dajte da ja zraknem .Majliba duša sve djetetova tajne anlaiše.

Malu notes knjigu ,  pojmovnik dobričin  iz prsluka što u hodnijku lahuei i  hudi , vadi, prirasto joj za   srce, obrće listove , upre prt ma jednom  i oni gledaju šta piše:

Diagnosis (lat.)

-RIKNJAVAE NEMINOVNUS POETICA GARANTUS HABITUS SCIENTIE ET  ASTRIS –

med./ lat. dijagnoza (dg.), slovodan prevod :

Mrijeti se mora poezija slijedi, tijelo nauci i zvijezdama; smrt neminovna;  laički rikno ti ne rikno riknućeš, a onda ti nauka i zvijezde sude ( a borami i vlast to ne piše, logično se podrazumjeva)

E jes mu onaj hećim mnogo pametan , mogo je kratko i jasno reći : -rinknućeš stara sad pa sad, takariš zvjezda i nauku; još dodaju:

Petrović Petar Njegoš:  on se nije ženio. Hadum dokazano. Kako neće  tuberan bio, u tujini po kojoj je svoje balege sijo, nije lijeka našo. U nekom kamenjaru daleko od hećima rikno.

Tako to usud radi. Ti zlo siješ i pjesmama hoćeš narod nevini , braću da istrijebiš. E pa vidi kako se kusi trijebe.

Da li je ovo kvintet klapa pojila , duet Debe i Oma tarabukovao ili samo Deba izšargijo ne sjećamo se.Lenjeg u fiziku nećemo mješati.A Mojsije nije ponio, znači nije ni bacio harmoniku.

Ode konzilij svoju dijagnozu hećimu da predstavi i da on muhur na nju opiči.

A u sobi ,  ona ženska jako  umrla. Samo oči zatvorila , zaspala i usnila. Sad  na nebu sanja  , gleda blentovije i smješka se  :

Joj, mamo mamice blentovija i lakrdijaša daleko mi kuća od njihove. Svijet take više nikad neće roditi, a ovaj ih vjrovatno neće htjeti primiti.

Bila je to Kosra Omina djevojka.Predivno čeljade.Sa nama se družila malo više od dvije godine . Da nije bilo njene ljepote i  nepatvorene čednosti , ne bi znala da se sa nama druži. Uvijek dostojanstvena , mirna i smjerna , činilo se da je nekako gurnuta u stranu.

Znala je da nije. Samo su se jahači malo izmicali da na uprljaju tu čestotost i blagost. Djevojčica mila je imala  osamnaest godina kad smo je upoznali. četvrti  razred bogoslovije i treći razred medicinske škole. Htila je doturica postat , da liječi  žene i djecu. Muškarce ne . Oni su joj strani bili  .

Duga jako duga skoro crna kosa do po leđa je davala raskoš njenom vitkom  i oblom tijelu. Bila je visoka preko sedamdeset in sto centimetrov , tako da je malo njih moglo gledati zeleno plavetnilo što sija nebeski mir. Ne zbog visine, nego zbog smjernosti kojom je sakrivala pogled i sve zemaljske odlike.

Nismo  previše okusili i omirisali njenu dobrotu, mislili smo ima vremena.Da smo znali ono što mladost ne zna , manuli bi se gluparenja i đardiinskih snoviđenja i posvetili bi se grlici koju je nebo uzelo jer mu je ta umilnost nedostajala. Ili ne bi; i pustili da sve ide svojim tokom.Teško da smo išta mogli učiniti.

A možda je ona znala više nego mi. Možda nas je štitila da se previše ne zaljubimo u nju i da nam bude podnošljivije kad nas napusti,.Tada nismo bili svejsni koliko nam je teško pao rastanak; ili tihi odlazak njen.

Iskreno,mislimo da je njena smrt bila ona nevidljiva naprslina na skupocjenoj vazi koja se sama od sebe urušava. Zatim je Frkina bol tu pokotinu učinila malkice vidljivijom,zatim je…

Nećemo preskakati,sve po redu.

Kosa je umrla petnaestak dana prije Frkine udaje i skorojednu četerestinu pride  po izlasku Luce na pozornicu.

Da li je jedna ljepota i čednost  morala umrijeti ,  da bi je druga zamijenila,to nismo znali!

Lucini putevi su  tada i sporadično još par puta okrznuli živote konzilija i ašik ljuba. Izuzećemo djecu sa ljuljačke iz ovih razmišljanja.

Da li je Kosaru  stid od rođenog oca što je našao u neprimjernom vremenu i  mjestu sa sumnjivim potomcima ajduka morića  otpustila kočnicu i njen život munjevito gurmuo u ambis smrti?

Ipak onog jutra kada je otac :

-Ćerku za ruku, konja pod ruku  u  jedno od auta vodi je kući, degenek, ispitivanje i spavancija. Tim redom i nikako drugačije.Vidi molim te , osilila se cura malodobna, ona se obnoć skita, a babo rinta. Ne ide to tako. (Lucin nalog) .

bio je okidač . U najgorem i najokrutnijem  smislu eskalirala je dugogodišnja očeva  tiranija  , što će definitivno poremetiti njeno krhko biće i učiniti mnoge mladosti neizmjerno tužnim a poneke i izgubljenim ?

Nedugo prije nestvarnog jutra boli i svejtlosti , Kosa  se povukla u sebe. Sve rjeđe se družila sa bilo kime, osim sa nama.

Više je nisu interesovale “uobičajene” stvari i odnosi.Škole je zapustila i crpila je radost i život u igrarijama budalaša. Činilo se da i roditeljsku kuću izbjegava.Oma skonto da joj roditelji brane druženja sa nama. Počela se uključivati u ritam mikrokozmosa đardina kojima smo lutali.

Mi smo je u duši zavoljeli i snove o njoj iskrili, misleći da će biti “naša”,nalik nama i da ćemo pobijediti njen stid i  strah od zla ..

Nažalost nismo bili svjesni da ona nije imala straha,već se pripremala da nas napusti, a da nam to ničim ne najavi.

Da li smo zbog toga ljuti na nju?

I jesmo i nismo.

Jesmo jer nam nije dopustila da od nje ukrademo i naučimo mnogo toga što smo kasnije sa mukom spoznali. Jesmo, jer nam nedostaju nječe oči i blagost. Jesmo jer nam je uskraćena njena milost, dobrota , nevinost i ljubav .

Jesmo jer još nismo naučili da plakanje nije vrijedno.

Nismo jer smo je imali i uživali u njenom društvu. Nismo jer toplina koju nam je poklonila bila je dovoljna da izduramo bar neko vrijeme zaštićeni  njenom svetošću.

Nismo, jer znamo da nas je voljela , da nas i danas sa neba  gleda i zemaljski konstatuje:

Joj blentovija , ljudi moji.Ali neka ih,dobri su oni, predobri. Svi oni su bili ljubav moja.

I zaista koliko god idiotski se konzilij ponašao u vezi dijagnoze, ljekari su ti koji u prvi mah nisu mogli definisati Kosinu  bolest . Liječili je aspirinima i svježom havom. Kažu mala prehlada.   Kada su skontali šta joj je  bilo je kasno . Zbog straha od odgovornosti nisu smjeli navesti ni razlog smrti.

Tako da ni sada, decenijama poslije, da nije bilo Luce , mi ne bi znali   od čega je umrla prva grlica koja nas je napustila.

Samo je odlepršala dok smo mi mahnitali.

Takvi smo vam mi, mahniti. A kako čovjek neće biti mahnit i komad budale kad voli ko konj, a voljen je ko delfin. I kad okolo lepršaju grlice ljepše od snova. I umiru. I kamen i santa leda bi pomahnitali od ljepote đardina i ljubavi naših. I tuge.

Nemamo ni pretpostavki  zašto je otišla. Nemamo pametnije pomisli nego:

-Možda je nama , hudima,  došla meleka da nam pokloni milost  i nebeske darove. Kada je svoj naum učinila, mislila je da je došlo vrijeme da se vrati kući, brižnom Nebeskom Ocu.

Dvije nesreće jedna za drugom su poremetila jahače.

Frku nam je zvijer otela i udala,.Kosu su anđeli sa sobom poveli.

Dvije grlice su nam ukrali  a mi nismo mogli ništa učiniti.

To je sada manje važno. Sretni smo što su bile sa nama i zato osjećamo svaki dašak i treptaj koji su nam poklonile. Sretni smo što smo ih voljeli i što su nam ljubav poklanjali.Mi smo svoje djevojčice sa ponosom urezali u srce i u duši im milujemo seni.

Mislimo ( i molimo se ) se da će nam pomoći da se sretnemo, tamo gdje se vječna muzika  milosti  i ljubavi talasa .

I onda neko jadikuje nad svojim ili nečijim životom.

“Život je jedan i treba ga živjeti punim plućima, ne danas ili sutra, več juče ili prekjuče. Danas ne postoji, a budućnost je neizvjesna i daleka. ” (Ova pamet  je dio  stručne dijagnoze jahačkog konzilija njihovih mahnitanja.)