Autor
Hajro Šabanadžović
Oda prirodi Svijet ruža
Plavi svijet Crveni svijet
Duša nerođenog djeteta Majčina duša
Očeva duša
Svijet roditeljstva Raspjevano srce
Život Radost
Nebo Ljubavi cvjetaju
Muzika ljubavi Djeca u zagrljaju
Sreća Krug ljubavi
San Nebo ljubavi
Djetinja duša
Miris ljepote struji u toj kosi,
njene su usne pune slatke varke,
njene su ruke drhtave i žarke,
ponor i plamen usred oka nosi.
– Ko hladna mana misao me rosi
na njezin pokret, a ko igra barke
sjećanje na te pune zjene jarke
kojima struje iskre i zanosi.
– Mrzim te oči mračne i duboke,
kunem te noge pred kojima padam,
i altar tijela gdje u prahu ležim;
– božanska ženo, unuko visoke
pramajke Eve, pred tobom sam Adam,
i jer te volim, ja od tebe bježim.
Da sutra odem
dal bi zaplakala
vodu za mnom prosipala
il bi ibrikom
ružu zaljevala
da sutra umrem
dal bi zaplakala
zar na lice stavila
sa ružom mirisnom
dana naših se sjećala
Sa svih strana , iz svih političkih segfmenata zapada SAD,EU,Njemačke,Veliek Britanije,bivših i sadašnjih vehtih političara, stiže di nas “zabrinutost” za sigurnost na Balknau sa posebnim težištem na BiH sitaciju.
Jada i čemera od licemjernih ljudi.
Davno se to moglo riješiti.EU i Zapad ima sve prerogative i ovlaštenja da zatvori Balkanske krvave ratove jednim potezom.
Ali nije im u interesu iz više razloga.
Navešćemo neke.
-Ratovi među primitivnim ,nahuškanim plemenima su uvijek unosan biznis. koji nosi desetine i desetine milijardi profita .Nije bitno US $,EUR , CHF ,koja kinta gore dollje.Lova je lova. Čist novac bez mnogo muke,aminovan deklaracijama i rezolucijama pišljivih UN.
-Miteran je rekao : Hriščanskoj Evropi ne treba muslimanska zemlja u srcu Evrope.
-Papa Benedikt XVI , je još kao kardinal Joseph Alois Ratzinger imao veoma kategoričan stav :
-Muslimanima nije mjesto u hrišćanskoj Europi.
-Bilderberška grupa čiji su nasljednici Trilateralci, zagovornici su nestanka BiH.U njihovim redovima su muškobanjasta Kitarović Kolinda, sumnjivo lice Aleksandar Vučić,a od skoro njihovim stopama ide jasno definisana Ana Brnabić.
Bilderberška grupa se smatra svetskom vladom u senci i kojoj se pripisuju mnoge važne odluke koje su izmenile mapu svetske politike – čitaj : svi krvavi ratovi od 1954. godine.
Ima još, ali zar je to bitno.
U Bosni se mafiozi i fašisti,osvjedočene pristaše četnika i ustaša pozivaju na krvave ratove,prekrajanje granica,a jalovi Incko, truli Zapad , i drugi relevanti faktori preko oceana blagorodno šute i k'o fol brane demokratiju.
Nije da su proizirni ,nego su u svom jadu i bijedi vrlo primitivni i nepismeni.
I zaboravljaju veoma bitnu činjenicu :
Bosna je zemlja Božije milosti.
Ne kuni me, ne ruzi me, majko.
Ne pitaj me za sudbinu moju.
Sve sto imah, za nju dadoh,
Ne kuni me, ne ruzi me, majko.
Sve sto imah, za nju dadoh, majko,
Ne kuni me, ne ruzi me, majko
Kud god podjem na nju mislim, majko,
Svud me prati pregolema tuga.
Danju, nocu, na nju mislim, majko,
Ne kuni me, ne ruzi me majko
Danju, nocu, na nju mislim, majko,
Ne kuni me, ne ruzi me majko.
Ljudi vole bižuteriju.Tako naučeni.Zvecka i sjaji.
Nikad ne prepoznaju prave dragulje i brzo ih zaboravljaju.
Uranak na Sedernik je često bio karneval muzike i akšamluk do sabaha;
koji je trajao danima.Znalo se, to Šaban Bajramović:
Sarajevu dušu otvara i pjeva.
Hvala mu za svaku pjesmu i posjetu.
I bolje što se sam hekno. Inače bi ga oni nestali. Samo ga jednog dana ne bi bilo. Osililo se to momče vo Bjelave. Počelo mjerkat cigančicu , koja je tek prvu bindu na ma'alu izbacila. Da je po mirisu prepoznaju. Pazite se stiže nova koka .
A bila je tek kokica.A i ona mu se sama od sebe , oko skuta počela uvijati.
-oće ti peva , oće ti igra, oće ti meša , sve za banku , mahalašu sarajevski…oće , oće da ti meša i džabe ako treba…
Za banku se tada mogo kupiti def, a kokica ga još nije bila zaradila. Niko ne da banku tek tako. Deba je htio.Imao je banki na pretek, za mnogo defova.
Ali?
Više mu nije mu zamješala. Ni zapjevala ni zaplesala. Ni džab džaba , ni za banku. Nije ni zaplakala. Nije imala vremena. Mješala drugome i plakala , za ljubav.
Krv se ne vidi. Ublijedio Deba,mrtav hladan, nije ga briga za đigeru.Čo'ek bi reko meit. I tek kada je krv prestala curiti i krug oko Cicvarića sokaka napravila , zovnuše pomoć sa srvenim krstom na bijelom autu.
Neko bi reko Ciganska posla. A nisu . To su najciganskija posla. Morali ga prvo protrkeljati.
Nađoše samo prazan takulin.Nigdje one njegove garavuse. Sjetiše se , Deba joj se zakleo na vjernost do groba. A cigančice nikad ne idu na groblje. Osim o Đurđevdanu. A njihov je bajoneta odnijela.
Debi ništa nije bilo. Jedva sebi došo. Unutrašnje krvarenje obilno nastupilo. Prava poplava u trbušnoj duplji, kažu hećimi .
Dvadeset devet šavova imo. Jedan falio do trideset. Vala mogli su je još malčice recnuti da zaokruže na paran broj. Rečeno sve je u parovima. Nešto ovo nije u redu.
Ponovo zavirimo u Debinu jetru i vidimo , trideseti šav se sam od sebe pristavio. Sve nam jasno. Frka je onaj trideseti, parni , najsvjetliji, najkrvaviji šav. Lenji bi da nešto lane , o sve se vraća – nju pišemo. Nama se ne da, dosadno je to.A i podrazumjeva se, u svačijem životu i misli.
Ibretili se doktori, vako nešto nema ni enciklopediji bratanica. Lijevom i desnom se nogom po čelenki, po šabački desnom i lijevom, do pupka , krstili. Gazom nafajtali pet litri krvi , a ona i dalje kulja. Kažu bilo krvi ko sa dva zaklana kurbana.
Deba poslije pričao da je tu krv za dva kurbana nanijetio za Onu i Frku. Za onu jer je nije mogo spasiti. Za Frku jer ga ona nije mogla spasiti. Tante za tante. To se Deba za njih dvije htio iskrvariti i iskupiti. A za Ankicu život dati. Sasvim realne opcije. Ali ispade, Ankica nije zaslužila njegov život, a Ona i Frka jesu njegovu krv. Kada bolje razmisli , to mu se čini najpravednije .
Sada je ostalo samo jedno pitanje . Kome pokloniti dvadeset devet šalova? Onaj jedan ne da nikome. Malo je umoran. Neće sad o tome razmišljati. Nešto je umoran, a nije mu jasno zbog čega.
U komi, kom si kom sa; dva dana se Deba komiro. Sanjo Onu i Frku, Ankicu nije. Nikad nam nije ispričao kakav je san o Onoj usnio. Nikad nam nije ispričo ni ko Ona , ni šta ni kako , ni zašto.
Dobro je što Deba nije tada rikno. Vako nije tajnu o Onoj ponio u grob. Možda nam je jednom ispriča. Mada nas ta priča nikad nije interesovala. Jedino ako Ona nije Ona. E, u tom sličaju svi bi smo se pretvotrili u uho.
A Frka mu u snu , drugačija , sva nekako magličasta. I nema ni jednog đuguma. Blista i svjetluca: nježna, umiljate i prelijepa. U bijeloj anteriji sjaji , kao anđelak neki. I bolero pleše kad god je sanja.
Njen glas mu govorio:
-Nemoj bolan sada mandrknut , bolje ti je. Pržun te garant čeka, vrati se, načini koje dobro , možda hajruješ hladovinu.
Poslije tog sna se Deba probudio. Valjda jetra od života već očvrsla bila. Od silnog lokanja se u formaldehid fermentanisala.
Poslije vojske je samo Frku tražio. Nije je našao. Išo joj kući nema je. Išo joj u štali, nema je. Vidio ljuljačka na jendom užetu visi. Valjda se niko zbog toga ne ljulja. Išo u Vranje , nikad čuli za nju. Kaže:
– Frka Mitina čerka.
-Nema ovdje ni jednog živog Mite. A o mrtvima sve najbolje . Čak i kad ubiju dijete. Nije bitno, njihovo ili kukavičije. Maksumče je maksumče. Grehota na djecu ruku dizat. I na žensko čeljade.
Otišo kod Dobrog, ovaj mu reče .
-Da si ti živ i zdrav Frka se udala , ha si sa Ankicom pošo. Eno je ima dvoje djece. Ne prilazi joj , zlo ćeš proći.
Jednom sreo Ankicinu najbolju drugaricu.
Ista Frka, ni tetka joj, pokoj njezinoj duši, nije toliko nalikovala.Bijaše to jedno ubavo djevojče vo Maćedonije.
Zemljotres proživjela, osam godina imala.
Mrkli mrak, nigdje zgrade, ni 85 posto drugih , totalka i nema ih više. Ona na petom spratu, na krevetu sa sestrom malom se probudila. Četiri sata i 17 minuta bilo, tako joj rekoše. Tada nije znala gledati vrijeme na zvijezde.
Roditelji dva metra od njih vise, za lift se drže. Nigdje maknut nisu mogli, niti žele. Smrti i mokraće na sve strane.
Vlast reče preko hiljadu mrtvuh, dvjesta iljada duša bez doma ostalo. Dobra im procjena; Nešto više od od hiljadu mrtvih.To je 25.9o9 je manje kako vojskinog proračuna , nezvaničnog. I u pravu je vlast,broj poginulij je bio preko hiljadu. Dvije, tri, desetina iljada manje ili više, gore – dole, koga briga.
Vrištanje, jauci, lede djetetu krv u žilama. Sat-dva poslije dođoše crvena kola. Jedva ih nekako spustiše. Zgrada zadrhti, stepenice nazad i sve tako. Dva sata ih spuštali. Kada su su ih spustili , ostatak zgrade se samo skljoko.
Tada prvi put oficirama dozvolili da mogu sami prekomandu birati .Tako ubava dođe u Sarajeve,koju godinu poslije upozna poderanog jetronima.Uzeše se i još uvije žive nisu imali dijeci,abortirala ubava moma prije nego se uzeše.
Deba sreo Mirjanu Petrović u Skoplju, godinu dana poslije šabačkog , jetrenog karambola,ali poznavao je prije vojske. Što ti je život. Deba moro otić u Šabac , zboksat se bajunetom u džigeru , bez veze zalutati u Skoplje i tamo sresti ženu života sa kojom je plesu u Trasi i nije je zarezivo ni 0,5 posto.
Taki vam je život. Kao kružnni tok. I onda oni tvrde da zemlja nije okrugla. Jes kako nije . Možda je okrugla pa malo načoše, ali to nismo ispitivali. Odakle nam vrijeme frajeri.ba. Uvijek smo imali preča posla. Đardin i tako to.
I Ona. Nikad ne saznasmo jel naša Ona ona Debina Ona. Tajnu sa sobom u grob ponio. Mnogo, mnogo kasnije , ali prije mnogih od nas. Među prvima.
Htio bih urezati sneno ime tvoje
u krvavo srce crvene boje
da ga krasi i miluje
čini časnim
potonjim
tvojim
kroz tanku zidnu pregradu
onoga dana kada se sin
rasipni na svoj način
vratio obitelji
čujem glas
koji je uzbuđen i koji prenosi
nogometno prvenstvo svijeta
još odveć mlad
istodobno kroz otvoren prozor
jednostavno u napjevima
potmulo
žamor vjernika
krv mu šiknu u mlazu
po mirisnoj grahorici po njezinu frajeru
svojim odvratnim prstima on zatvori očne kapke
velikih zelenih začuđenih očiju
lagana ona luta
ponad mojega zračnoga groba
Primi na čelo cjelov taj!
Na rastanku, sad kad je kraj,
Ovo mi barem reci daj —
Nisi u krivu što moj dan
Svaki je, smatraš, bio san;
Al’ ako isčezla je nada
Danju, il’ noću, bilo kada,
U snoviđenju, il’ bez toga
Zar nestala je manje stoga?
Sve to što vidimo, il’ tu
Jesmo, to tek je san u snu.
Stojim i slušam huku
Valova što obalu tuku,
U ruci se mojoj ljeska
Pregršt zrnca zlatnog pijeska —
Koliko ih je! Ali gle kako
Curi mi u dubinu svako,
Dok plačem tako — dok plačem tako!
Ne mogu ih zadržat, Bože!
Zar spasit ne mogu bar jedno,
Od vala sto ih čeka žedno.
Zar sve što vidimo, il’ tu
Jesmo, to tek je san u snu?
…
Ima ljudi i ljudi.
A ima i neljudi.
Lako ih je razlikovati.
Neljudi imaju Kainov znak na čelu.
I što je još žalosnije sve ga jače i jače , ali i češće tetoviraju.
Svaka priča o dobru i zlu, svaka izgovorena riječ
o ljudima i neljudima ima svoju svrhu.
Tako se lako prepoznaju Božiji miljenici i sljedbenici pakla.
Izvorno , bez redakcije prenosimo:
Halo, Srebrenica?
* Neverica da je moguće da je neko došao na ideju da na godišnjicu genocida promoviše knjigu Ljiljane Bulatović, osobe koja veliča genocid i od kasapina prave heroje, divi im se žarom retardirane i bolesne ličnosti, praktično u danu ukopavanja kostiju istrebljenih, iscrpljuje do besmisla
Kad god bih tokom tog telefonskog razgovora spomenula reč – genocid, on bi me sa podsmehom ispravljao – mislite na stradanje Bošnjaka?
Piše: Snežana Čongradin
Halo, Srebrenica?
– Ne, mislim na genocid, rekla bih, a on bi, smejući se, opet promumlao – mislite na stradanje Bošnjaka? I tako nekoliko puta, dok mu, valjda, nije dosadilo. Dosadilo mu je, očigledno je bilo, i da govori o svojim razlozima za negiranje genocida, kao što je i meni da prisustvujem takvim prilikama, koja se u ovom slučaju svela na njegovu konstataciju praćenu opet smehom – Naravno da se u Srebrenici nije dogodio genocid…
– Dobro, važi… A da li je moguće da ste usred Srebrenice, svega par dana uoči komemoracije u Potočarima i obeležavanja godišnjice od genocida u Srebrenici…
– Mislite na stradanje Bošnjaka? Ha, ha – opet me je prekinuo. Načelnik opštine Srebrenice je izgleda jedan veseo i šaljiv tip, pomislih sa gnušanjem. Zapravo, više sa žaljenjem.
– … Organizujete promociju knjige o veličanju Ratka Mladića i Radovana Karadžića i g… Niste li vi načelnik svih građana a ne samo onih koji negiraju genocid?, pokušala sam da nastavim pitanje.
Načelnik opštine Srebrenica se odjednom uozbiljio. U pitanju je njegova pozicija i nadležnost. Pretpostavljam, sigurno ima bar malo svesti o tome da ovakvim ponašanjem i stavom može da mu bude ugrožena funkcija.
– Nisam ja, nisam samo ja, ja sam samo član organizacionog odbora za te dane… Ima nas tu deset, petnaest, mogu vam dati broj predsednika organizacionog odbora, koji je to… – odgovara mi.
– Ipak, vi ste načelnik opštine, mogli ste to da sprečite? Ne mislite li da ovako izazivate, da provocirate žrtve? Dva dana pre komemoracije da promovišete knjigu LJiljane Bulatović… Nije li to preterano? Porodice žrtava Srebrenice žive u opštini čiji ste načelnik… – pitam, ne završavajući rečenice.
– Evo, sad ste mi vi ukazali da to može biti provokacija, nisam o tome mislio, stvarno – kaže načelnik tiho.
Odmah potom podiže ton i počne da govori kako to u stvari nema veze i kako je za njih (valjda misli na žrtve genocida) stalno loše vreme za promociju knjige koja nije zabranjena, naglašava, i autorke, čiji ulazak u Republiku Srpsku, takođe, nije zabranjen… I, šta je sad tu sporno?, nastavlja. Ta knjiga, kaže načelnik Srebrenice, otvara oči svetu i kazuje istinu o podmetačini i zaveri protiv Srba, koji su najveći stradalnici…, nastavlja on. Potrefilo se slučajno, kaže načelnik, ali da smo organizovali ranije bilo bi tada pitanje zašto tri meseca, zašto šest meseci pre obeležavanja…
Ne razmišljam o tome kako je biti žrtva genocida u maloj opštini u Republici Srpskoj gde su ti prve komšije oni koji poštuju lik i delo Radovana Karadžića i Ratka Mladića, a načelnik je jedan mumlavi, nesvesni tip, nedorastao da stane ispred grupe dece koja se u prašini igraju “između dve vatre”. Gde se odrasli i zreli ljudi podsmevaju na pomen genocida, a slike najvećih zlikovaca na evropskom tlu drže okačene u sobama, glasno komentarišu i razmenjuju svoje ratne priče i naknadna shvatanja na ulicama, ispod prozora… Takva razmišljanja su posle 21 godine od genocida zaista umorna, bleda, besmislena. Mislim o tome kako su i ti ljudi kojima su dede, očevi i sinovi ubijeni u pokušaju istrebljenja porekla, vere i nacije, isto tako umorni i kako se više ni neprijatno iznenađuju, uzbuđuju, zamišljam ih kako odmahuju rukom i sklanjaju se. Kako zauvek zatvaraju vrata pred takvim ljudima i ostaju u tami prošlosti.
Neverica da je moguće da je neko došao na ideju da na godišnjicu genocida promoviše knjigu LJiljane Bulatović, osobe koja veliča genocid i od kasapina prave heroje, divi im se žarom retardirane i bolesne ličnosti, praktično u danu ukopavanja kostiju istrebljenih, iscrpljuje do besmisla. Da li su to možda poslednji ostaci i trzaji poremećenosti nacionalne i kolektivne svesti ili još jedan u nizu udaraca koji iznova potvrđuje činjenicu da nikada nećemo ozdraviti. Koliko su oni sporadični slučajevi u kojima vlast u Srbiji propušta glasove da narod čuje istinu o tome šta su u njegovo ime počinili politički zlikovci i njihovi neposredni izvršitelji zaista delotvorni ili su bezazleni i bez ikakvog uticaja. Ostavljaju li bar malo traga i predstavljaju li osnovu za nadu da će jednog dana doći do delimičnog pa punog suočavanja sa zločinačkom prošlošću. Ili je, jednostavno, već previše vremena prošlo da se uveliko može sa izvesnošću reći da je sve propalo i izgubljeno. Da za nas zapravo spasa nema.