Category Archives: Blažena Luca

Počelo je nekako umorno.

Dođem  sa posla predveče .

Tražim ključ, vrata se otvaraju.

On  stoji obučen ko princ neki.Sav u modrom plišu.

Ispod , košulja bijela, okrugli okovratnik.

Još mu samo krila anđela trebaju.

Ništa se ne čudim.Sve mi izgleda normalno.

Nemam straha.

Dobro je vidjeti malo svjetlosti poslije napornog dana.

Prima me za ruku polako uvodi u hodnik,

zatvara vrata, uspinje se na vrhove prstiju,

kapu mi skida, malo me saginje, pa me u vrh čela,

tamo gdje se sa kosom spaja, ljubi.

Tren miriše i ponovo poljubac blagi spušta.

Kasnije će od nekud neku stoličicu zboksati,

da me ne saginje ,a da me  lakše u čelo ljubi.

Uzima mi tašnu, na stolić je zajedno sa kapom spušta,

kožni mantil polako skida i na vješalicu vješa.

Nikad mi nije dao da odmah štikle skinem.

Ništa ne priča, zna da umorna sam, šuti , vodi me do kupatila.

Toliko umorna da nemam snage da se bunim.

Naporan je moj posao.A ja sam ga krvnički radim.

Mnogo je posla oko…

A ja sam savjesna .

Kada je pripremnjena. Voda onako kako ja volim.

Miris ljubičica, malčice toplija od sobne tempererature sa puno pjene.

Odnekud se stvorio roskasti kožni  tabure.

Znam da moj nije i pored kade ga stavio.

Na njega me posjeda , kosu raspetljava.

Lagano prstima prolazi kroz nju   i mrsi je.

Meni ugodno, napetost zaposlene,usamljene žene  malo popušta,

ja se dadilji , tom neznancu, prepuštam. Nekako mu vjerujem .

Bluzu mi raskopčava polako i sporo, ne želi da me dodirne.

Osjetim u vrat , mi dva poljubca , lahorac ,

sa jedne i druge strane spušta.

Sledim se .

Odakle mu pravo da sve to radi.

A opet ugodno mi i nježno.

Ne pravi on nikakve nagle pokrete ,da me ne bi preplašio.

Bluza je pala sa strane.

Bočno dugme suknje moje,ono jedino otkopčava,

feršluz otkopčava i suknju hvata prije nego padne.

Tak tada mi štikle skida i odlaže .

Zatim jednostavno u jednom potezu,

ne znam kako ,ni meni to ponekad ne uspijeva,

mrežaste mi najlonke skida i pored suknje polaže.

Stopla moja, niko ne bi rekao, začudo jako su  mala,

uzima u ruku i polako prstima masira.

Jedan po jedan ,miluje  i ljubi u udubljenje među njima.

Pa onda nokat  i na kraju članke.

I masira i ljubi, sve do jednoga i opet  još jednom.

Joj rahatluka mati moja.

Osjećaj da se sav umor među prste slio i  da se polako povlači.

Napetosti skoro da i nema.

Sad sam ja u maloj  bikini kombinaciji, grudnjaku i uskim  gaćicama.

Čipkasta svila boje svjetlucave brilijant ruže i stidim se ,

pokrivam golotinju rukama.

Kršna žena se stidi neznanca kojeg je u snove pustila.

Gledajući ga pomislim da je on  čedan kao neko dijete.

On se pravi da je u poslu.

Okreće glavu od te blistave  golotinje, od moje ljepote.

Čini mi se da se malo zarumenio.

Uzima bluzu, suknju i čarape , lagano , sa poštovanjem,

polako otvara poklopac košare i jedno po jedno na dno slaže.

Dovoljno je to vremena da  skinem preostale krpice i u vodu,

u svježinu. koja me  mami ; uđem i zaronim.

On zna da sam u vodi do grla .

Okreće se, uzima krpice intime ,okrećući glavu od njih

Da ih pogledom ne obeščasti,i u korpu nježno stavlja.

I tako svaki potonji put   koliko je proboravio kod mene.

Jednom godinama poslije ,bijah nestašna i pitah ga

zašto okreće glavu od golotinje koju je gledao, milovao i imao ,

on  se trznuo, čini mi se zacrvenio, na trenutak zamislio pa  kaže:

Nagost žene…

Znala sam šta će reći.

Vjerovala sam mu.

Te riječi su bile tako nevine i iskrene ,

kao i njegov zaljublljeni odnos prema ljepoti  golog ženskog tijela.

Na tren izađe pa se vrati, unoseći za sobom slabašan zvuk orgulja  neke poznate pojesme.

Kaže  na nježnost neba miriše,i ljubav moju koja se rađa.

Ja sam u kadi ,on sjedne na tabure i znatiželjno mi lice pogledava.

Moje tijelo kao da ne postoji.

Prima me za vlažnu ruku, onu bliže njemu,

prste mi ljubi  i prvi put;od kada sam ušla u kuću; progovara:

– Dobro došla kući, mila moja.

Ja zinem, kako te riječi same od sebe tako jednostavno lebde.

Tada nisam njegova mila bila, ali se ne bunim.

Mnogo je nježnosti i nepatvorenosti u svemo ovom što čini

i u riječima samim.

Šta sam mogla,  ja mu uzvraćam.

– Bolje te našla, mili moj.

A u mislima mi bruji:

Neću da se budim.Hoću još ovoga.

I sanjala sam isti san trinaest dana.

I uvijek bila odmorna i svježa.

Četrnaesti dan sam se malo zabrinula.

Ušuškana ljepotom snova to jutro zaboravih ključ na stoliću.

Pomislih kako ću ući.

Prilazeći vratim, čvrsto stisnem trepavice i poželim…

…vrata se otvaraju.

On  stoji obučen k'o princ neki…

Bitno je sanjati.

I moliti se Milostivom da se sni obistine.

Tko da zna?

Mjesečeva čarolija

**

Gledam i nijemim ;

jedna krhka ljepota drži moju sliku u ruci,miluje je dugim. savršeno oblikovanim ,savremno

njegovanim  prstima, nježno se igra sa njenim rubovima,kao da prebire po mojim uspomenama.

A ne zna kako me te boje i njeni dodiri bole.Kao da mi nježne ruke u srce krvavo zavlači i lice mi se

samo od sebe zateže u bol.

Dok je u grču gladam, lebde sjećanja ,poput tisuća razbojnih , nježnih velova klize ljepote jedne druge

Krhke ruže koja odavno sni ,boli, i otimaju se sa slike, ali ih ne dam.

Neke slike se tek tako ,  same od sebe i naizgled ničim potaknute , u bolu ljubavi  rode i žive u

vremenu  kojeg više nema, ali postoje i opstaju u sjećanju i  u bojama , ukoliko one  uspiju zarobiti oko

posmatrača.

A bilo je to  odmah,par trenutakai  iza ponoći  na Badnju veče 1984.

Daleka prošlost?

Smiješno. Slika je tako svijetla i prozirna , a prizori kristalno čisti ,kao da je tek sekunda protekla od

pretakanja tog nestvarnog sna.

Dakle , bilo je praznično veče, noć prije nego što je mila Luce odlučila da ode na bolje mjesto .

Ona  je malo , a nepovratno , nebeski neraskidivo umorna, ležala  na bijelom ležaju dosanjanih

snova, na dušecima mekšim od svile i treptaja , okružena mekim jastucima ,mirisima i dodirima

presvučenih   bojama istinske ljubavi.

Pomogao sam joj  da se obuče u anteriju otkinute od dnevnog ,prozračnog neba i da joj raspletem

kose,nestašno igrajući ,se sa njenom djevičanskom raskošnom ljepotom;iako vrijeme za igru nije bilo

najprimjernije, a opet u njenom pogledu slutim ljubav i zahvalnost; potvrđuje – uvijek je vrijeme za

ljubav i milovanje.

Bože mili,kako je samo lijepa ,misli on.Ja za sebe nemam želja.Sve su uslišene.Molim te,samo još ovaj

jedan jedini put te molim, Oče moj ,podari joj mirnu smrt.

Kamin je ugodno pucketao.

Poželjela je da joj čitam stihove.I čitao sam  joj i čitao.

Noć je tako čista i blaga sa ogromnim dvostrukim Mjesecom ,koji kao da je zakucao baš  na naš

biljurni prozor,slaveći ljubav , ili je bio privučen sjetnim zvukom Ravelovog Bolera,ili je jendostavno

bio faciniran mirnoćom, sa kojom je smrt ,u uglu, tiho i nenametljivo, pokraj vatre sjedila i sama

očarana ljepotom bića, koje uživa u mjesečevoj čaroliji, iako zna da joj je to poslijednji put, i koju vrlo

brzo , na sreću neba, vodi sa sobom.

Malena  je  zamolila  da joj otvorim prozor, koji je gledao na šumarak  srebrenih borova na padinama

Trebevića.Nalet svježeg vazduha  probudio je dubok uzdah,donio sladunjavo gorki  miris borovih

iglica,škripu snijega koja je odavala nejaku srnu, što biježi noćnim zvjerima, a nema kamo pobjeći , jer

nevinosti nikad ne nauče igru zla, raznježeno je gledala srebrenkastu svjetlost ,koja se u pramenovima

slivala niz snijegom popločanu zimzelen, tvoreći velovitu bajku o jednoj noći, o jednom snu ,i jednom

nebu na koji ona , željna mira,  uskoro mora poći.

Malena se pravila da u mojim očima ne primjećuje odsjaj mjesečeve svjetlosti ,koja niže  niske

bisrenih kristala, koji su se nesakriveni , i nekako prkosno  ,a ipak i stidljivo  krili u mome

pogledu.Toliko ih je bilo da bi čitav krajolik  svjetlošću i tugom obojile.

No, njih nikada neću pustiti. Zaleđene su na Mjesečevoj čaroliji, sa one druge strane mjesec, čiju

ljepotu i značenje nikada ni jedan insan nije pogledom i mišlju obuhvatio.

Prelijepa je ova noć; ona mnije, čini mi se kao da ispod srebrenog svjetlucanja teče moja Modra rijeka,

a ovaj prozračni Mjesec uznosi ezan mise ponoćne,  iz crkve svetog Ante, tačno u njhove duše.

Prelijepa je moja djevojčice, ćutim ja.Mjesečina se zaplela u njenu kosu ,nestvarno tvoreći oreol

oko anđeoskog lika  , što postaje sve pozračniji.

U meni straha ni,svjesna sam da moje  vrijeme tek počinje;napokon će otići našoj Malenoj, zbog ovog

blesavog djeteta ,već šest mjeseci odgađam odlazak, bojeći se da se moj jedini ne slomi.

Vidim ,opijena nestvarnom slikom,malo je zadrhtala.Nije to od hladnoće, ni od straha,već od rastanka.

-Zagrli me mili , samo me stisni i voli me, tako sam umorna da me sve boli i nemoj da bi mi ikad

zaplakao. Nikada ne bih progovorila sa tobom!

Kao da su je te riječi ohrabrile,  tiho je  usnila, više se nije probudila.

Dvadeset četiri sata je spavala.

Toliko je bila umorna.

Muzika je sama lelujala,ponekad bi se čulo i Alelujah, rjeđe Amin,nismo to mi izgovarali, ni smrt ni ja.

Ljubio sam  joj ruke.cjelovima kvasio usne ,želeći joj dati godina svojih.milovao kosu,

koja je sve manje iskrila,glavu polagao na grudi koje su sve tiše sanjale,govorio da je volim,

da je ona moja malena ,koju sam iznjedrio da mi ljubav bude.

Luca je postajala prozračnije,skoro da to nisam mogao podnijeti.

Sklupčao sam se na pod držeći je za ruku.

Postajala je svetlost,Bolero gudi , spajajući iskon i prolaznost ,pripremajući ,uz pomoć neba i Mjeseca,

nebeske pute ,olakšavajući  jednom anđelu barem poslijednje trenutka mira na ovom prelijepom , ali

njoj uglavnom bolnom putu. (Zvjezdice su bile previše tužne i sakrile su se ,bojeću se usuda , da

svojom nespretnošću nešto ne promijene u svome  rasporedu . )

Njene prelijepe oči  u snu se smješe,srebrom okovani prizor duboko usječen u svaki moj  damar,

pamte.

Malena  je zaspala…Dvadeset četiri sata je spavala….Toliko je bila umorna…Više se nije probudila,

više se nije probudila…više se…

I onda, odjednom ,ne znam kako,njena ruka na mojoj kosi,njena ruka na mome licu,njena ruka na

mojim usnama ,njena ruka u mome srcu,njena ruka u mojoj duši.Ukočio sam se,obradovao se,

mislio da me vodi sa sobom.

Ona je još bila tu, ljubim je ,ona zatrepće očima,u zakutcima njihovim  slutim riječi:

-Ljubavi moja, oprosti mi.

Nije ih uspjela otvoriti,samo mi je ruku blago stisnula, ni uzdah nije pustila…

….

…

…

Nikada nisam zaplakao.Nisam se usudio.

**

Vrijeme sadašnje.

Prelijepa promatračica jedna; mlada i vesela, nadobudna , puna života i budućnosti pita me:

– ” Koliko košta ova Mjesečeva čarolija?”

Postiđen , zbunjeno  spustim glavu i promrljam :

“Nije za prodaju, zabunom , zaboravili smo prikantati cijenu.”

A mnogi će se pitati – otkud to da  Modra rijeka protiće ispod srebrenih čarolija Trebevića, i biće u

pravu.

A opet možda i neće, jer  tamo je vode i njome  hode Mak, Meša,Pjevač  i ovaj   kameni svjedok , koji

je bojama i suzama zaledio i oplemenio prizore  iz Mjesečeve bajke.

**

Slika se nalazi u Galeriji Bosna zemlja Božije milosti

Dobrinja III

Trg Sarajevske olimpijade bb

tel. 033 465 404

( A ima jako, jako  mnogo , lijepih i nježnih slika sa neokačenim cijenama; i još više neokačenih

prizora, koji samuju , šute u Seharama uspomena i ljubavi ,  i još uvijek i svjedoče i sniju o ljepoti

života.)

Tiho sam . Malo kvasna oko očiju , ali mirna . Duboko i jednolično dišem , ne znam da li spavam ili sanjam . Jer lebdim i ganuta sam . Nutrina hoće da plače , ali srce se smije . Oboje od radosti . Sada sam još ubjeđenija  da je ljubav od neba darovana .

Češkao se desnom rukom za resicu ili kosu iza lijevog uha . To je radio kada je razmišljao ili se pravio da razmišlja .To je radio kad je bio nervozan i napet . To je radio kada je imao problem . On nikad nije razmišljao . Nikad nije bio nervozan i napet i nikad nije imao problem . To je radio kada je želio da izbjegne nesporazume koji donose razmišljanje , nervozu , napetost i probleme .

Ja ne znam šta je sa mnom . Ja odjednom plačem , ja vrištim, mene sve boli , ja sam vrišteća bol . Ja sam voljena   žena . Srce   moje upija sve te potoke ljubavi , koji polako počinju da se  slijevaju niz grudi , preko stomaka , preko i unutar procvjetalog  ljubljenog đardinske centofilija  , niz noge u bijele čizme sa plavom vinjetom i lijevu i desnu .

Val se ponovo vraća još jači ,  veći . Ima ga toliko , on je cunami koji  se dijeli . Zapljuskuje i plavi scrce leti ka umu zbriše ga i polako utonu u čednu dušu .Tu se smiri .

Onda se skoro postidim .Malena Luca je postala žena .Ona je naga i u zagrljaju Malog Princa.

Ja znam šta je sa mnom , ja više ne plačem , mene ništa ne boli , ja sam zaljubljena grlica koja slabašno uzdiše i bibanje tijela svoga smiruje .

U ponoć , tačno u ponoć se to desilo.

Mislite da ću vam pričati .

Ne sada . Možda jednom . Sada nije vrijeme skidati velove te noći .

Jer ljepotu njenu bi zaledile tragedije koje slijede .

Neke detalje priče sam malo izokrenula . Da me ne bi odmah osuđivali . Neke sam ofarbala nekim valerima koji su se desili , ali su možda mrven bili drugačiji .

Suština moke  priče je ljubav .

Moja bezuvjetna i neprikosnovena ljubav .

Samo sam žena . Od krvi i mesa . Ali i svijetle duše . Nikad nisam imala izbora šta ću biti . To za ovaj dio priče i nije važno . Nakon nekog vremena će biti važno . Da dovede u red zbrku , koju sam u životima Malog Princa i moga napravila.

Kod mene , vam  ništa ne može biti  obično .

Malog Princa sam upoznala tri godine prije drugog upoznavanja.Onog na ljuljaški . Kad sam se opet u njega zaljubila . I u Frku Frkicu . Sjećate se ljuljačke i pomisli da su…

A prvi put sam se zaljubila…

Bilo je to jedne septembarske večeri tri godine prije .

Velike su kiše padale . Potoci , bujice se niz mahale slivale.  Oni glupi Kaliman , sa svoja dva konja i batal zapregom , doveo je u kasnu veče tri tone ćumura i tri matra drva .Zaprega se raspala pod teretom . Njega nije bilo briga . Samo je poveo konje i požurio da se skloni sa kijameta .

Nas četiri nismo baš sa ovog svijeta . Ne znamo nikoga , tu u mahali . Odemo do susjede , koja nam je  ponekad služinske poslove obavljala . Uputi nas na kuću nekog hadžijinog sina, koji ima troje muške djece , momćići , koji  đeparca radi  rade sve što mahala  zaište.

Samo je jedan bio kod kuće . Oni srednji . Viđala sam ga i ranije , ali nisam pretpostavila da bi mogao biti od hamala koji unose drva i ćumur za novac . Bila sam neuka . To je u mahali običaj . Mlađarija , i pomaže , i ima đeparac . Čula sam vrlo često ne uzmija novac , potrebitim . Svaki dan , dva puta  prolazim kroz njegovu ulicu . A on je uvijek pred vratima kuće svojih roditelja . Poslije sam shvatila . To on mene čeka . Upozno mi vakte . Nikad ne progovori ništa osim :

-Dobar dan .

I gleda u mene . Skoro zaljubljeno , ali više radoznalo .

Nakon mnogo vremena mi je rekao ,  sasvim ozbiljan , tonom u kojem nije bilo dileme da se uvijek pitao da li sam ja njegov anđeo . Nije vjerovao da sam insanka . I zato mi nije smio ništa više reći .

Mene je njegov dobar dan zbunjivao . Vidim dijete je , goluždravo tiće .  Druge  malje ga tek dohvatile .Ja sam tada imala trideset godina . I skrušen pogled . A on toliko čednosti u tom pogledu da me to  me tjeralo da se ponekad zagledam u te djetinje oči . Sramila sam se , iznevjeravala sebe , ali sam ga morala gledati . Nikad nije promjenio izgled lica , niti išta više rekao , samo :
-Dobar dan.

Ponekad se desilo da ne susretnem njegov pogled . Izbivao je negdje .  Ja bih tih dana , u groznici sanjala te oči pune dobrote  . I tuge . Bože mili , koliko su tužne te nevine oči bile , dok me je gledao .

Bolilo me kad  nisam vidjela to dijete, te oč .

A onda bi se on vratio i kao kula stražara, bi mi, dva puta na dan govorio:

-Dobar dan.

Ako bih mu se nasmiješila , i on se meni nasmješio . Ako bih u pokori sagnula glavu , i on je saginjao glavu .

Svidjelo mi se što nikad nije prilazi i to što ništa nije tražio . A osjećala sam da je navikao da samo daje.

I to dijete, taj moj dobar dan nam, te kišne noći,  ozbiljnim glasom odraslog insana reče:

.Ništa ne brinite ,  sredićemo to . Odite , sklonite se sa kiše . Brzo ću ja , samo da nađem još nekoga da mi pomogne . Malo je prevelik posao za jednoga .

Mi smo već pomislile da neće doći pa smo same počele unositi . Bile smo na ivici plača. Hladno nam , promrzle i prokisle , teško i ne znamo kako se to radi . Ruke smo izgrebale, nikte lomile , plakale , jer je boljelo.

I jeste , zaista je brzo došao . A nije morao . Ali nije nikog našao da mu pomaže . Znale smo da je slagao kad je rekao:

-Brzo će pomoć doć i. Dok se presvuku .

I nije nam dao da se mučimo :

-Odite unutra . Hladno je . Kiši . Nije ovo posao za žene .

Ustaje,malo ih pomiluje , poljubi oba koljena i navuče ćebe koje je spalo . Meni toplo u grudima , vali ljubavi se prosuše tijelom . Ja ga sa čežnjom gledam , on lagano  priljubljuje svoje usne na moje . Znam šta misli . Nigdje nam se ne žuri .

Bože mili , kako sam bila sretna sa njim . Nisam znala  će me ta    ljubav boljeti i čistiti .

Uzeo je flašu , zagledao je , obrnuo , okrenuo i nasu   dva kurvoazijea u kristalne čaše . Prvo onu lijevu do srce  od srca . Zatim onu desnu nevjernu , lutaličku . Uzeo bi kutiju žtanke , blago bi pomilovao celofan da  se Ciganka probudi . Onda bi nježno , sasvim blago odvojio celofan . Ciganka bi zaplesal , Otvorio bi kutiju , stavio dvije cigare usta , pripalio ih . Meni stavio među usne jednu , sebi drugu .Meni lijevu , onu ljubavnu  , od srca . Sebi ono desnu , nevjernu skitalačku .

Povukli smo dim , istovemeno i otpuhnili ga neistovremeno .Ja ga nisam otpuhnula. Ja sam se zakašljala , nije mi prijala .

-U zadnje vrijeme  cigare su sve lošije , neku krđu stavljaju u njih . Pokušaj manji dim .

Poslušam ga i više ne kašljem i uživam u njoj .

Tada počinje igra rozaklije , ribizli , baklave i tulumbe .

Jedno zrno grožda ja  njemu , on zrno meni . Komadić baklave ja njemu , komadić tulumbe on meni . Ja njemu zrno ribizle , on meni i tako dvadeset dva puta . Između svakog po dva poljubca . Ja njemu jedan , on meni jedan . On bi kao nespretan bio ,i spala bi mu rozaklija ili ribizla . Nije se stidio da mu i tulumba ili baklavica ispadu . Onda bi ih tražio , dotaknuo bi  mi butine , nekad grudi , nekad stegna , ništa nije ostavljao na miru.

Nespretnjaković jedan . Čak bi ponekad i usne mašio i u lice , uši,vrat i grudi me ljubio ,kao da traži ono što mu ispada . Ja sam se smijala , odgurivala ga . Govorila mu da je smotan i blesav . Njegove su oči iskrile , sve bi mi je  bliži bio .

Odjednom sam  naga i uzbuđena bil a,a da toga nisam ni svjesn . I onda mu je bilo lako da me ubere . Tako je bilo i  ovo veče . Meni nije padalo na pamet da bih mogla voditi ljubav . A evo ja je vodim , i isti žar iz mene izbija kao onu našu prvu veče , prije trinaest godina . Valovi ljubavi iz mene biju , on ih prima i jača ih i šta ću nego se predati i vrisnuti :

Joj , Dobri Dobrice .

A o  onu noć je krenulo veoma  nježno .

*

-Ne žuri sa pitanjem . Insan je stvoren od žurbe . Kada ti sve   ispričam biće ti jasno , da je on samo  dijete  koje ima svoje poimanje časti .

Uze viljušku , žustro razgrnu komad tulumbe , pa ga   prepolovi, pa  učetvrti i uosmini, stavi  ga usta i kaže :

-Upravo onakav kakav treba da bude . Sočan , nabrekao i sladak .

Takva su vam mahalska djeca . Samo se igraju.

-Nije samo da se igramo , bona . Svašta nešto radimo . Samo lijepe stvari . I čuvamo tajne koje nas najviše bole . Nikome ih ne pričamo . Imamo mi neki blesavi kodeks šutnje .

Daj pusti nam  ovu kasetu , ja je ponjela , znam da ti nemaš vakih  za plač , nešto što miriše na naše blentovije .

Pustim , slušam skamenjena i plačem…

Sačuvaj tajnu ljubavi moja…

Ovi iz mahale baš umiju da rasplaču .

-Oduljila ja ko Šeherezada , a i srce me počesto boli od kada sam djevojčicu i Hercu izgubila .

Ispričava se Lela Jela Jelena .

-Evo sada će ponoć , a oni tvoj ,  baš u ponoć ,  veče prije nego će belaj  biti , sanjo san da  jadnica leti i pada . Da , on ruke pruža i lomi ih , iz ramena mu ih čupa , ali ne može da je zaustavi . I ne boli ga . I on sa njom pada na travu , a ona se na  jedan jedini kamen kilometre ukrug  nabija glavicom lijepom i umire na njegovim skršenim  rukama .

On se budi u znoju i suzama , ne može ruke pomaknuti . Slomljene su . To se samo njemu čini i on sam sebi prijeti :

-Nemoj je pustiti bleso jedna , da ti opet kroz ruke klizne .

Razmišlja šta da se radi . Nema se tu puno šta mudrovati . Ispod pendžera , ispod balkona gdje će letjeti neku zamku treba postaviti . Ali ne može sam . Treba mu pomoć.

U to mu telefon zvoni , javlja se Mojsije i reče mu :

-Znam šta si sanjo . I ja sam . Samo u mom snu ,  nas četverica je u ćebe faćamo i sve će biti dobro , mada će nečijom greškom ukrivo odskočiti i ti ćeš najebati. Dibidus . Skoro pa skroz , bezbeli , možda i naskroz , ako te ta drotulja , što se oko nje natežeš , ne spasi . Ako to ne učini , onda ti mogu reći da si tek tada najebo ko žuti . Eto ,  tako ti stvari stoje . Pa ti vidi šta ti je raditi . I da znaš , ni mi te ža . Hoš ti mnogim stolicama svoje jedno dupe poklanjati .

-Dobro , dobro . Zaslužio sam . Nego samo onu dvojicu , najblentavijih  pozovi . Nikog drugog . Grlice pogotovu . Nije to za njihove oči . A i kako ćeš se , ba , pored njih koncentrisati .

Ti se to jutro usplavala ko mlada poslije takara , samo što ga ti nisi fasovala , već se u našeg merhuma zaljubljivala i sretnila.

Taki ti je on . Ni jedne o ljubavi ne govori , a ti se do za vrata zaljubljuješ i pizdiš . I čekaš da te mlatne .

Kad si ono vidjela da taksi za ugao zalazi i kad si kavonoz vode preko praga heknula , ko da je veliko ribanje , heknula , oni su već bili na po puta . Ti si mogla samo sjesti na beton , plakati  i moliti da ti se  vrati .

A on negdje po kiši , sav slomljen sa nesrećnicom luta . Onaj tvoj potčinjeni   juri da nesreću spriječi. Mojsije navigava , Deba konta kako da Lenjeg , u najvećoj brzini ,   isprca iz auta ,  jer je zalego i spava ko da se ništa ne dešava .

Odmako je Dobri pet kilometara pješke . Sredinom ceste , najsigurnije je , da ih nešto ne satare i vodi malenu nazad , domu svome,  u Grad čednosti . Tamo im je mjesto i lijek . Ne zna se da li je to svjesno ili nesvjesno mislio , ali je nogu za nogom vukao . Teturao se i klecao ,  nju je čvrsto u rukama nosio , na srce je naslonio , da joj ono pjesme ljubavne pjeva. Tepo joj i govorio :

-Ništa se ne brini malena , sad smo zajedno .

Nemoj me ništa gledati , kaže mi Lela Jela Jelena . Tada još nije bio tvoj i još ti nije dao da ga ubereš . Sada valjda i znaš zašto . Mahalska čast i poštenje .

-Gotovo  je  – kaže Mojsije – kasnimo pola minute , iza prve su okuke , sada na njih auto ide . Okerapit će ih , džaba on ide sredinom džade .

Dobri ga vidi i zna da neće moći zakočiti i da ih neće  mašiti . Okreće mu leđa , da zakloni ljubav , da auto njega spuca .

I Eso vidi , okuku su upravo prošli , na cesti dvije pokisle sablasti stoje , njima okrenuti . Oboje su bijeli i mokri k'o da su oni kiša . On stoji , čvrsto je zagrlio i ne pušta . Pogrbio se . Auto škripi i koči . Malo kasno , ne uspijeva , posklizava i udara Dobrog postrance . On pokleknu , ali se ne da , jer u ruci blago od kristala  ima . Neće mu se sada polomiti . Ne dok je on  živ. Auto zastade , na nogama i leđima , prilike u bijelom sa bijelom ružom u rukama , sada već u  ritama.

On kleči , vidi se jedva . Onda sjednu . Na auto se naslanja , milu u rukama drži , čvrsto i šapuće joj nešto .

Jedino Mojsije zna , to je njihova davna , ljubavna pjesma , što su je skladali dok su prvi put ljubav vodili .

Svi izlaze iz kola . Eso hoće da odleti ka nesrećnicima , Mojsije mu neda . Kaže mu :

-Ne diraj ih . Njima je tako ,  kako je . Ni dobro , ni loše . Ako ih prekineš , prekinućeš ih ko grančicu , zauvijek . Sada oni ljubav vode . Anđeosku .

Deba ga pogledom pita :

-Jel’ je  stvarno takari ?

Mojsije odmahuuje rukom k'o da mu odgovara  :

-Nikad ti pameti nećeš doći .

Deba ramenima sliježe k'o da mu replicira :

-Šta ima ako se malo natakare !? I ja , kad bih trebo mrijeti , volio bih , sa takara na pute gornje  krenuti. Rahat bih i mezarje preskočio .

Uto se  Lenji iz auta izvlači i pita :

-Ko koga takari ?

Osjete da ih Dobri gleda , smješka se , usne mu se razmiču i kiša im donosi :

-Hvala vam .

Sklopi oči i usni .

Spavaju dva insana , dvije ljepote blesave , krvave  i mile . Nije im to  , po ovoj kiši trebalo , snuždio se Eso .

A opet razumije ih . Mladost ludost . Valjda će izić na  dobro .

Spavaju dva anđela , svuda kiša oko njih , a na njih više ni kap ne dolijeće . Prelijepi su . Iako su usnuli , ima se osjećaj da bi svaki čas mogli poletjeti . Toliko u bjelini i vlažnosti liče jedno na drugo , da Eso mora da pita :
-Jesu li njih dvoje brat i sestra ?

Mojsije i ne  ptogovara , ali svi ga razumiju

-Eh , što ti je život . Bili su jednom toliko bliski , ko što ni jedan brat i sestra neće bit . A sad  zamolo ubiše jedno drugo .

Dođe hitna , Esin kompanjon u njoj . Eso u Mojisija gleda , ovaj odmahuje glavom i prilazi mu:

-Samo još deset minuta . Nego jami se gitare , idemo im praviti društvo.

Uto stiže fićo . Herco vuče Omu za uho i prijavljuje Esi :

-Nije htio da vozi sredinom džade . Kaže boji se da ne naleti na Dobrog i onu padalicu . Zna da će ih neko spucati , ali ne zna jal’ on , ti ili neko trći . Kako su njih dvoje ?

-Vehto , on malo vehtiji , iako se smješe .To o ljubavi sanjaju , koju više nikad niko  neće moći skrpiti . A možda ni njih .

Plače Eso ko godina  , iako ne zna odakle mu te riječi izviru . Za suze je skonto da su od kiše.  Nikako nisu njegove . Ni suze ni riječi . Da nije post'o mahalaš?

*
Dunjaluk je zaibrećen . Nije mu jasno šta se dešava i ne čuju kako Mojsije šapuće Debi i Lenjom :

-Sada .

Njih trojica spuštaju ćemane iz ruku , lete ka Dobrom i razastrtom ćebetu  i hvataju ga za tri slobodna kraja . Svaki po jedan . Čebe se zateže . Na vrijeme .

Ljepota sa suzama na licu plavom ispod desnog , crnom ispod lijevog oka , ubijeloj vjenčanici  sa rasplatenom kosom koja leprša , na vjetru koji naglo zapuha iz sve snage  .  penje se na zid balkona . Zastaje , gleda u nebo  bez oblačka . Bljesak munje se razli u hiljadu zmija . Zagrmi , kiša pljusnu  ,  ona   samo zakorači i kliznu dole . Savršen let sa nogama naprijed . Škola bentbaštanske brane .

Zapravo klizanje  niz bujicu kiše , koja u tren smoči njenu smrtnu haljinku , kroz koju se probi nagost i ružičastost savršeno skladanog tijela .

Prisutni odaslaše u kišu jednoglasno i uskomešano:

-Joj .

Nesrećnica udari o ćebe  ,  k'o kamena lopta u tepih , zateže ga , pokosi trojicu , ono popusti . Čebe je odbaci   na onog , četvrtog sa krvavim srcem u  rukama , što joj ljubav u dockan čas nuđaše .

Njih dvoje postadoše svjetlost i nestadoše .

Mojsije je ljut i zaviruje se ispod ćebeta , iako zna da nisu tu .

-Koji ,  od vas dvojice konjina  , nije držao kako treba ?

Lenji molećivo gleda u Debu , ko veli , ne mogu još i govor držati .  Deba se cereka i sa smiješkom odgovara :

-Eh , kaki si . Vazda na nas dižeš frku.  Nismo ti mi ništa krivi . Ona je . Ko je tjerao da leti . Pod jedan . Nisi vidio da je ona u poslijednjem trenu naskočila na Dobrog . Pod dva .  Kao da je htjela da ga povede sa sobom . Pod tri . Jes ga vala naskočila .  Ko jahačica u finišu takara . Pod četiri . On ništa , samo ja zagrlio i čvrsto je drži , ko najveći levat . Pod pet . Ja bih ludaču namah zvekno , sve  da je sa petog skočila . Pod šest . Joj , jes dobra , pojo bih joj nešto ko sjeckani burek . Baš tako razmišljam  , ali ona heknu po njemu i nema ih . Hava . Pod sedam . Načisto puhnuše . Pupa hava . Pod osam . Jes , vala ovo žensko , prava koka zraka .

-Daj ba , uduni  , matere ti . Nije ti ovo nabrajalica o anamo onoj ili capinu .

Tišina bi bila mukla , da kiše ne lije , munje nebo ne paraju , zmije grme i Mojsijeve oči ne sijevaju .

-Eso pali makinu . Idemo . Znam gdje su .

Okreće se Omi i Herci .

-Vi ste krivi za sve . Da ne dođoste , sve bi bilo u radu . Prorijedili ste havu svojim udisajima . I poremetili  sekunde svojim sljepilom i umorom . Eso , vozi nas našem gradu , polako i pažljivo , što brže možeš . Kiša lije , on je na rukama nosi . Oboje su helać i dibidus mokri . U pogibelji su . Jal od pluća , jal od lomova . Ona manje , on više . Ali uskoro će se to promijeniti . Ako odocnimo najebali su . On misli da je spasio . Nije ga briga za sebe . Možda uspiju , ako stignemo na vrijem . A vidim da nećemo.

Eso htjede da upita :

-Kako znaš ?

Lenji mu prstom šareti :

-A-a, i a.

Deba neodređeno prevodi :

-Ništa ne pitaj . Luda , takarli bez takara noć . Sve ti je Eso moj zapisano u onim zvjezdama što se nikada ne vide . Ove što ih insan svako veče kuži su navlakuša . Oblanda . Da se insanski hajvani zablenu u tu ljepotu i da ne vide dalje od nosa . Nego uključi brisače do daske , možda nas poguraju . I ne znam  što tegarinom ovu mrcinu sa sobom . Evo ga hrče , a ono dvoje riknjavaju . I to je  njaka poetika scientia .  Mrtvac hrče , ljepote se gase .

Da nismo u žurbi sad bi ti reko da samo zeru prikočiš , da Lenjeg isprcam kroz vrata , da se riješimo balasti i brže plovimo po ovom kijametu.

-Ne znam bona ,  kako su oni mogli toliko izdržati da ništa ne cugnu .

-Ma i mene zamorila me ta priča i grlo mi osušilo , pa sam  morala malu pauzu napraviti .

-Tebi grlo suho , a šta misliš kako je meni budali , koja ti o budalama bajke  pričam .

-Ne reče mi što ti i Herco više niste skupa . Kakav je belaj napravio ?

-E vala ne sazna šta je bilo . Ne ove ture . Ti bi da ja glasnice trošim , a valja mi na kraju večeri zapjevat jednu . Samo za nas dvije . Ili neću , nego pustiti jednu što mi se godinama mota po duši i rovari ko lud kamen ili sihire .  A što ti ne bi ispričala kako te Dobri zvekno ? Hajd’ , dobro , ne mršti se .  Ispravljam se ; što ti ne bi ispričala kako ste vas dvoje vodili ljubav prvi put . Prvi put je epopeja ili sranje . Nema treće . Vidim po sjaju u  da je vama  bilo ovo prvo i malo pride toga . Osjećam to i dobro znam , kako to sa Dobrim ide .

Ja je gledam , malo sumnjičavo i zaprepašteno . Ona i Dobri ko bi reko . Zar mu  Herco nije jedan od dražih mahalaša . Skoro da sam uvrijeđena .

-Ne budi , blesa . Ja i Dobri ; odakle ti to . Znam da mu se sviđam , ali   me poštuje . Ja sam mu samo ženski drug . Uvijek me je tako izdvajao . U početku sam bila počašćena . A onda kad sam skontala šta radi , bila sam ljuta . No , brzo me prošlo . On mi je stavljao do zanja da ono što ne mre biti , neće biti . A tako je i  bolje . Nemam ja srca viška i za bacanje , pa da ih svaki mahalaš , pomalo ledi i svoj dio leda nosi , a meni sante ostavlja . I nikad ne mislim šta bi bilo kad bi bilo . Jer znam kako to sve izgleda . Harco me naučio . Svemu i preko toga . Jedino mu srce u takaru jako , a prema meni slabo . Bilo . I biće . Njegovo je proklestvo neprebol . Moje mirenje sa bolom .

Ja se zagledam u nebo . Mjesec   plovi , zviježđe žmirka , povjetarac lahori , đule mirišu ,

Dušeci su udobni . Lela Jela Jelena  i ja udobno zavaljene , pijuckamo kurvoazije , žmarimo slatko i pušimo život . A njih nema , pa nema.

Ne proklinjemo jer nam nije dato . Dato nam je da imamo , pa nemamo . Ja imam neka nadanja , Lela Jela Jelena je izričita . Kaže :

-Nisam ga ja prekrižila , ni srce moje ,  ni duša . Ljubav naša je prejaka . Nikad on  neće odseliti iz njih . Tu je njegov dom . Ali ponos je sve zakapijo lancima i katancima i u čeličnu seharu turio , a ključ u vulkansko grotlo bacio . Gorimo , ali ne dosežemo ključe , da se oslobodimo .

Ponekad mislim da je mnogo puteva Gospodnjih , koji ka nama vode .  A mi najčešće  biramo upravo onaj pogrešni , koji nije naš . A od nas samo jedan put vodi . Ili dva , ako bolje raztmislim . Jedan vodi u život , drugi u smrt . Trećeg nema . Zapravo ima , ali taj dođe poslije smrti i zavisi od činjenja ova dva prva puta .

Samo ponekad pomislim da ovi tvoj mališa ,  ima mnogo više od dva puta kojim hodi . Nemoj misliti da je to dobro . Ni tebi , još manje njemu .

Gledam ga ovih pet godina koliko se znamo . Nije on tužan , osim poneked kada se zagleda iza zviježđe . Rekao bi čovjek da  ne gleda , već čeprka iza , kao da nešto traži . I čini se , kada to nađe da postane tužan .

I odluta . Jedini od mahalaša on nekud stalno luta . I vraća se . Sekund pogrbljeniji . Tren tiši. Dlaku umorniji i upravo za tu dlaku bjelji . Ne sijedi on . Samo ja vidim kako mu se dlake  boje.

Po povratku sa tih svojih puta , od Jedinog datih , samo nam  kaže :

-Dobri ste vi , najbolji .

Blesane potapše po ramenu , nas Grlice , tako nas zove ,  primi za ruke , stavlja ih na usne , pa na čelo  i opet tako . Njih ne glada . Znam da to nije dobro i da on zna ono što oni ne znaju . Nas sa nježno gleda i kaže :

-Život je lijep , grlice mile . Saznaćete jednom . Sakupljajte lijepe uspomene . One su danas rijetkost .

Sa tih lutanja bi nam uvijek poklone donosio . Ništa skupocjeno , ali uvijek osebujno . I uvijek bi donio nakoliko kašeta kurvoazijea i ž'tanki .

Navikli se mi na njegove rituale i mirnoću .

Izgurao bi barska bife kolica . Na njima iće i piće . Znamo on ih spravlja ili priprema . Znao je kako i šta ko voli .

Prvo bi uzeo  flašu kurvoazijea , zagledao je , obrnuo , okrenuo i nasuo   svima prst srednji , položeni , do pola visine i nasuo u  kristalne čaše . Prvo one lijeve do srce  za naša srca .  Zatim bi nasuo onu izdvojenu , desnu desnu čašu ,  nevjernu , lutaličku . Uzeo bi kutiju žtanke , blago bi pomilovao celofan do se Ciganka probudi . Onda bi nježno , sasvim blago odvojio celofan . Ciganka bi mu zaplesala . Otvorio bi kutiju , svakome ponudio , pripalio ih . Podijelio pića i  sjeo . Podigao bi čašu i ciknuo gutljaj . Đardin bi zapojio milinom od coktaja

-Molim vas grlice mile , pristavite sofru , blesani su vam gladni , a ja sam zeru umoran . A valja vam i zaplesati .

I kako da ga ne voliš malena . Svakom od nas   je davao sve i više od toga . I svi smo mu značili sve . Zapravo kad bolje razmislim nije nikoga imao do nas i svih onih grlica , nama poznatih i nepoznatih.

Nikad ništa nije tražio za uzvrat . Ne za sebe . Za druge jeste . Kad god bi taj neko trebao pomoć , a on je  stizao davati i moliti se .

Ti se sigurno pitaš zašto ti sve ovo pričam ?

Misliš da sve znaš . Nešto znaš , ali mnogo toga ne znaš . Kada pomisliš da si sve naučila , i počinješ da žališ , dolazi kraj . Zato   ne srkleti ,  ni u čemu . Sve će biti onako kako treba da bude . Pa voljela ti to ili ne . I polako sa učenjem . Neznanje pa spoznaja je najljepša moguća stvar .  Mnogo spoznaja i život postaje neiznenađujući i dosadan .

Pričam ti bona , da mu oprostiš , sve što misliš da mu možeš zamjerati . Olakšaj mu . Težak teret je njemu nanijećen . I samoća , mila , mnogo  , previše samoće , u koju tek djelići tvoje svjetlosti u nju mogu prodrijeti .

Eto i ovu nesrećnicu je on spašavao .

Bila mu je ljubav i sebična postala . Htjela je sve , a on tek dijete u odrastanju i pri nauku . I već duboko usamljen , na stazi koja vodi do mnogo brojnih puteva koji bježe jedan od drugoga , a svi su njegovi i svima mora proći .

Ona je njega napustila , jer je težila nečem višem , Dobri joj je bio nezreo . Suviše djetinjast i sanjarski zagledan u nebo.

Slutim da je on je podigao ruke u visini ramena , okrenuo dlanove prema nebu , zatresao malo ramenima , jedna suza u desnom oku se pojavi  , da visi  , a crvena je i nikada ne pada .

-Oprosti mi . Pokušao sam , ali mnogo toga ja ne znam . Naučiću ,  Mila . Valjda , ako mi je suđeno .

Kada je dostigla to više , ono je odvelo iz njenog i njegovog , našeg Grada čednosti i srce joj je istog trena napuklo . Ostalo se naslućuje .  Ono što je dostigla nije bilo  njenoj duši dostatno . Srce na jednoj strani , čezne za dvorima , Malim Princem i njegovom nježnošću , ljubavlju i djetinjom pričom , a ponos je preči da mu se vrne . I tone ona . I tone ona .  A pn je tužan. I tone ona  svakog dana sve dublje i sve dalje . Niko nema da joj ruku pruži . Dobri je par puta posjetio , kada je kući bježala . Ona se pravila da je sve dobro i  da joj nikada nije bolje .

Oboje znaju da lažu , ali im njen ponos ne dozvoljava da prave riječi kažu . Ona ne želi da se ponizi i moli za pomoć , on ne želi da je ponizi i ne nudi joj pomoć , samo kaže :

-Ako ti nekad bude trebala neka pomoć samo zovi , ljubavi moja jedina , ja ću ti doći . Ti nemaš drugi dom doli ljubavi u srcu mom .

Nikad ga nije nazvala . Samo jednom , veče prije nego što se onaj belaj desio . Nije ništa progovorila . Bio je to huk mećave bez tona . On je znao da je to ona i zato je odletio u pomoć, i mene zamolio da mu mahalaše pozovem u pomoć . I zato  nije spavao sa tobom , da te ne povrijedi.

Htjedoh da pitam…

Ona mi stavlja prst na suta i kaže :

*

Uto , nasta škripa kočnica , i tvoje drotove probudi .

Izleće Oma ljut ko dva- tri šiptara kada se vrnu kući , a ne prodaju sve košpice i kikiriki na tekmi .

Prilazi policijskom autu i dere se :

-Jebo vas pas , niste nas zvali da dođemo sa vama .

Za njim stiže Herco i vuče ga za ruku :

-Oma bolan , zar ne vidiš da su to Lucini dritovi . Vozdra Eso , kako je sinoć bilo u Mrakuši Donjoj . Ne vidi vam Oma dalje od nosa . Smotala ga ćoravost . Hoće on zlo viđeti na sve strane , pa ga po očima poklopilo . A možda mu se refleksija baterije kada je tražio crvuljak o mozak obila .

-Pa kako ste stigli dovde kad ništa ne vidi ?

– Dobro . Ja mu navigavo . Samo vozi desno i ne brini . Kad se umoriš ti opet skreni desno i vozi desno . Ni za živu glavu nemoj lijevo . Odosmo u helać . Valjda se držo uputa . Ja se malo uspavo , da me srce ne strefi . Lud je kad vozi a ništa ne vidi . Samo otvori prozor i viče:

-Sklanjaj te se spute ide zima ljuta.

Normalno d amu niko ne vjeruje . Đe ćeš polovinom avgusta zazivati zimu .  ,Aj da je prtkraj avgusta to i nekako .

-Jes ,  kada bi ja znao gdje je desno .  Odakle slijepac zna gdje desno. Za lijevo je lako. Nemaš pojma gdje je i kako god voziš ideš u lijevo. Ovako ja vozio na ćoravo , ko ruski rulet . Ništa ne vidim i kontam  , jebo ga pas . Sada je mora zaspati . A ja niti vidim , niti znam gdje je desno, a ni kočnice mi ne rade .  Sreća da sam to znao . Inače bih se nervirao što ne rade .

Prilazi Mojsije . Deba neće , ljut na drotove .

-Vozdra Eso , kako je sinoć bilo u Mrakuši Gornjoj . Jel’ ti se posrećilo .A , smješkaš se lijo.  Vidim da si omastio brk sa nekom kokicom .

Herco protuvriječi . Mora radi istine . Srce je u pitanju . Ako rikne svaka istinita će mu se gore kantat :

-E nije bio u Gornjoj nego u Donjoj.

-Kako znaš ?

-Što će se penjati u Gornju nije lud . Bliža je donja i normalnija . Očas su uniđe u nju .I što će se penjati u Gornju kada se može finu spuščati posred Donje.

-Kako će se spustiti kada je Gornja iznad Donje.

-Iz Budakovića , konju jedan , eto odakle će se spustiti.

-Joj ,  ta ti , valja . Ti ko neki prorok sve znaš . I gdje  treba  spustiti , gdje ne treba .

-Ne baljezgaj . Nego Eso , nemoj onoj zaćorenoj ništa više javljati . Počeće paničariti .  I nikad ni jene , tako ti je suđeno . Akšam će uskoro . Muzika i belaj počinju .

Tu Jela Lela  Jelena zasta , duboko uzdahnu i dignu čašu , zaboravila da se i meni pije , i popi je naiskap .

-A onaj moj slunto smo se za srce drži i ode kod Lenjog i prileže . Reko bi čovjek meit do meita se slažio . Nego bona ima li neke muzike ovdi . Samo pet minuta da ohanem . Nisam ovoliko pričala od kako me Herco prvi put zvekno . Najčešće  sam jaukala . Znaš onu našu :
-Što ćeš pričati . Odakle ti vrijeme  frajerko.

Šta ću , ja pristavih gramafon , dodadoh joj ploče .

Ona odabra jednu . Neka pakost joj se javi u licu , poče da savija ploču kao da će je prepoloviti , ali onda se naglo raznježi , poljubi je ,  suza joj iz oka kanu i prošapće :

-Bleso blesavi , natakareni smo i ja i ti .

Stavi je i  prosu se glas :

O Jelo Lelo Jelena…

A onda se Lela Jela Jelena zavali u jastuke na šiltetima , pogleda me i pita :

-A šta te ova priča interesuje . To nije tvoje i od ovog svijeta . Bitno je da je on tvoj . A ono što i zašto prije tebe , zaboravi . Čak i ono što će biti . Uživaj dok jeste . Zaviri u nutrinu svoju . I pogledaj . Dobro pogledaj . I ono što vidiš razluči na prije i sada . Ono prije zaboravi . O onome poslije i ne  pomišljaj . A sada je samo ovaj tren važan i ako ga propustiš , razmišljajući o onom prije ili onom poslije neće izaći na dobro . Otrovaćeš se i nećeš život živjeti . Uhvati tih nekoliko   trenova ,  koji se sada zovu ,  koliko više  možeš , da ti bude dostatno za uspomene i sanjanje , dok ga nema ili čekaš da se vrati .

Evo moje srce je ranjeno i skoro da se skrši . Ali ga lijepe uspomene , onih prošlih , drže na okupu , da se ne prospe na milje komadića . I zato je dio mene ponosan i sretan . Dio mene svaki dan umire , ali ne crnilom nego nježnom tugom , koja me budi i miluje . Hercino srce je raspršeno na hiljade djelića , a on to ne zna .  Tek kasnije , dok ga zanos novine prođe , će  shvatiti svoje sada , biće dockan i hvatat će se za glavu : šta učinih . Nije on ništa učinio .Nisam ni ja . Tako se desilo . I to je najgore od svega ,  ta bespomoć . A ja mu ne mogu oprostiti njegovu bespomoć . Mahalaš je trebao znati kako da mi pomogne . I sebi .  A ne da se tješi sa drugom . Nešto krene po zlu , dvoje to znaju . Misle sve će biti u redu i prepuste se iluzijama prošlih dana , misleći da će sutra biti bolje . To sutra ne dođe . Ne njihovo . Jer njihovo sada im je bez riječi pobjeglo , i ono poslije su samo snovi i boli . Boli su dobre. Znače da je čovjek živ i da je bio voljen .

Ti si sada voljena . To je ono što valja živjeti .Pusti magiju prošlosti , bilo čiju . Mogu ti ja pričati i slagati ako želiš i misliš da će tebi biti lakše . Ti ne možeš i ne moraš , obavezno , znati da li je to istina . Jer nije tvoja . Ni ja ponekad ne vjerujem svojim mislima . Pitam se da li je nešto bilo ili mi se samo pričinilo .

A mahalaši uvijek tako . Baljezgaju . To ih spriječava da misle . Jer neće da misle . Uče ih drugi kako da misle . Od malih nogu . Praoci , oci , škola , komšiluk , društvo , vlast , policija. Svi ih uče . ne daju im mira . I samo čuju : vako , vako , vako i ovako . To,to,to i to . I nikako drugačije. I još  –  Nemoj , nemoj , nemoj i nemoj. O daj , daj , daj i daj.

A oni prestali da misle ,  jer bi se pitali :

-A gdje smo  mi ?

Znaju da su  nigdje i da ih nikad  ne bi pustili ako misle svojom glavom . I samo belaj . Ludara ili pržun . A među normalne im se ne ide . Puno su ozbiljni i previše učeni . A to nije dobro . Tako se ne živi.

Dok oni baljezgaju i Esi mozak mute , akšam pada . Zasjedoše ispod trešnje i muzika poče . Bez poja . Neki lagani sevdah , nešto od srca i samo njima znano . Toplo , nježno i tužno . Nisam bila prisutna , ali kažu žene su plakale , muški su sakrivali suze , a oni se u pauzama smijali . Deba je primjetio :

-Ovo je dobro . Mi takarimo muziku , a dunjaluk rida . Valjalo bi nam češće među svijet . Bolje vako da suzu puste , nego da nad životom kukaju.

Dobri živnu . Upališe se svjetla na balkonu i dva prozora oko njega . Okrene se , pogleda u Mojsija i klimne mu glavom . Ovaj mu otklima .

Muzika ne staje , ali je tiha sasvim tiha . Tarabuk je nijansu jači  , ali jednoličan . Tam , tam , glasnije tap tap  i reskije tapa , tapa , tapa , tap . Pa klarinet samo povuče akord tuge , zastane , ali se akord i dalje razlijeva . Harmonika tek titra kao da prati nevidljivu pjevačicu  , koja tek treba da pusti umilni glas čežnje i nesrećne ljubavi .

Ja ti to ne mogu opisati .Takve tonove ja često čujem , ali nikad nisu isti i jednako tužni . I uvijek se razlijevaju kada nekog nešto treba  zaboli . Nikad prije . I nikad poslije .

Ova veče je bila izuzetak . Ništa se ne dešava , a muzika kao bauk neki priziva tugu i bol .

Svi se zagledali u svirače .

Deba je u centru pažnje . Nikad ozbiljniji nije bio . Sav je ton , on je prim , njegov tarabuk daje patos koji zove  neumitnost .

Krneta gudi , Lenji kao preporođen . Živ,  živahniji nikad nije bio , osim…

Herco našao neki dugački čaršav , omoto ga oko grudi i stegao . Misli dobra preventiva da ga srce ne prekine . Boli ga ta muzika . Osjeća da zove njegovu zlu kob.

Oma stalno skida i briše naočale . Dioptrija deset minus i deset plus . Još nije , ali biće .  Brisanje ne pomaže . Naočale ili su ili  vlažne ili suze liju . A i njegovoj ženi sumnjive te dioptrije . Nije Oma razrook  i manit da ne zna koje mu je koje oko i da nije moguće imati kod jednog insana minus u plurs deset u isto vrijeme.

Mojsije svakim akordom sijedi i blijedi . Lijeva obrva mu više nije nadrkana , već ponizno u dubokoj molitvi ka zemlji pogledava . Naglo dignu glavu i u Dobrog gleda .

Dunjaluk za njegovim pogledom muči .

Dobri prisloni glavu zemlji . Jednom pa drugi put . Ruke ka nebu pruža i ustaje . Čebe ispod sebe polako , poravnava . Jedan kraj , pa drugi , pa treći . Četvrtom prilazi i polako ga diže u visinu grudi . Zastaje još jednom u Mojsije gleda , opet mu klima . I diže pogled ka balkonu .

Vrata se se otvaraju izlazi djevojka u bijelom , vrane kose je raplela , svjetlost je vilom nestvarne ljepote čini . Na desnom oku joj nacrtana plava suza vjernost . Na lijevom oku crna suza beznađa .

Duboki uzdah probi se ka nebu .To dunjaluk ljepoti čast odaje . Znali su je , ali nikad nisu mogli shvatiti zašto je tolika ljepote jednom biću darovano .

Ljepota polako , jako usporeno , skoro pospano prilazi ogradi balkona i pogledava dolje .

Dolje , Dobri u bijelom , ruku na srce stavio , kroz ruku mu krv probija , odjeću rosi , i mirno je gleda i šuti .

Ona preplašeno uzmakne kad ga njeno srce  prepozna :

-Šta ćeš ti ovdje ?

-Meni je mjesto tamo gdje me srce vodi . Ti bar znaš .

-Miči se , nećeš me spriječiti .

-Znam , ali ni ti mene ne možeš spriječiti .

Skida ruku sa srca . Krv kao voda sa izvora curi mu niz ruku . On joj se smješka :

-Evo ti opet nudim ljubav svoju .

-Idi molim te , tvoje čarolije mi više nisu potrebne .

*

Sjedne pored mene .Opet me prime za ruke , prinosi ih usnama , čelu pa usnama , pa čelu , pa još jednom usnama . Prije me taj ritual smetao . Mislila sam neko mahalsko pre… uveličavanje datosti . Činio mi se kao  pomalo primitivan i servilan način ispoljavanja privrženosti . Sada me taj čin ježio do miline , od  koja nasrhne koža . I često sam poželjela da to češće čini . Bilo je u tim dodirima toliko toga mističnog i tajanstvenog , punog neke snage koja odiše blagošću i koja čovjeka svog obuzme i ugodno opušta.

Sagne se i kupi suđe .

Ja sva treperim kao list na grani  , prije nego što ga vjetar  razigra . Sve u meni je buna damara.

A on . Glupan . Prelijep  je . Mio i drag . Uslužan i dobar . Ali glup . On je sada našao da skuplja suđe i da ih slaže . Zamislite , nabavio je barska kolica na kojima se vuče posluženje . kao da mu je to zanat, pa želi da ga lakše obavlja. Glupi slugan !

Gledajući ga , bura u meni se ne stišava , postaje prijatnija i ugodnija . Nisam više nestrpljiva.

Vatreni damari su se preoblikovali u čežnju i ljutnju .

Odjednom ja mogu da ga čujem . Misli mu čitam :

-Bože mili , kako je samo lijepa i čedna . Ja za sebe nemam želja . Sve su uslišene . Podari njoj sreću , molim te , Oče naš…Ti oprosti mi .

I još čujem:

-Ako u nečijim očima nešto vidiš , to je odraz tvoje duše ili tvoje pomisli da to trebaš da vidiš. Mislim da je to vezano za dan prije i njegove muke . Ali o tome ništa ne vidim , niti čujem , niti znam .
Shvatih da sam se našla ispred zida šutnje . Te večeri kada su ga izmrcvarenog donijeli , svi su imali nekog posla ili se pravili da ga imaju . Niko ni jedne jedine da progovori šta se tamo negdje desilo , ili šta   se njemu desilo .

Ni moj Eso . Kažem moj jer radi za mene . Pitam ga šta je bilo , on ne spušta pogled kao lažovi . On diže pogled nebu kao da se moli za oprost :

-Ne znam . Malo se popilo i ja zadrijemo .

Znam da laže , ali opraštam mu . Spasio ga je i donio .

Poslije , mnogo poslije kada su lutanja i traganja nosila boli , Lela Jela Jelena mi ispričala šta je bilo . Vjerovatno ne bi ni ona . Slamala se ,  jer joj je Herco slomio srce . I dijete koje je izgubila.

Ta priča je bila njena osveta Bjelavskim mahalašama . Poslije kada se sabrala , reče :

-Draga moja , ovo što ti ispričah , samo je mahalski trač . A znaš ti mahalu . Od slona pravi muhu ili obratno . Ja baš ne vjerujem u tu priču . Nekako mi nije sa ovog svijeta .

Ja je zovnula , nisam imala mira . I bila sam strašno usamljena . Nedostaje mi toliko ,  da mi  to izgleda kao zemlja bez svjetla , ili noć bez mjesečine i zviježđa . Golo , tamno i prazno .

Bilo je predvečerje kada je došla . Iznijela joj kafu i hurmašicu . On malo peči lice  i kaže :
– Nisi morala . Barem da je tulumba . I nešto ljutice . Težak vakat . A lijepa noć. Biserje se prosulo , miris zviježđa nas kupa , a u nama pelin je , a blentovija nema . Tvoj će se vratiti , i obasjati i ispuniti i tebe i tvoj đardin . On se uvijek vraća . A moj je za mene mrtav . Neka ga Gospod  poživi , dobar je on .

A priča ti izgleda ovako :

-Onomad , kada si dala privesti Dobrog , nije se bunio . Znaš to . Samo se smješio .  Znao je da će to da se zbude .

Ne pitaj me kako znam .

Onaj Mojsije je kao nekakav Prorok .

Oni Oma je kao neki  veliki Čarobnjak .

Deba je neki ludi uskotračni filozof .

Lenjije fatalist , koji svijet svijet pokreta vidi iz svog ležećeg ugla mirovanja .

Baška baša dijeli svijet onako kako najbolje zna . Ljubavlju , uglavnom fizičkom . Ali ljubav je uvijek ljubav .

Moj Herco nije tolikoi slab koliko se čini . Samo je njegovo srce trošno . Tako rođeno . A u tom srcu samo vizije i snovi .

A Dobri ti ima djetinje srce koje sve osjeti i spaja sve njih . Spaja i vidi onu ukupnost svega postojećeg . I voli Boga svoga Jedinog . Nikad nije rekao : ja Ga vjerujem . Samo kaže : ja ga Volim . Za njega je ljubav sve. I vjerovanje i milost i bezuslovlje . Odakle mu znanje ?  Ti izaberi  i nećeš pogriješiti .

Nikad ti on nije maknu iz kuće . Osim u dvorište i najčešće u baštu. Umoran ti je on , bona. Tamo se odamrao , radeći oko cvijeća i sanjajući ljepotu i dobrotu na ovom dunjaluku.

Kada mu je nešto trebalo , nazvo bi  me i ja bih mu obavila posao .  Ne pitaj zašto je mene izabrao ,  jer to ne znam . Bilo koju  od nas   da je bilo šta zamolio  , bilo bi mu učinjeno .

Možda je to zbog mojih anterija i moga ukusa , jer znao da su one moj odabir . Svaka koja je zaplesala pred očima naših blentovija je moj rad .

Joj da samo znaš koliko su blentavi i dobri . I kako srce ženi mogu svezati u čvor , pa ga onda Damoklovim mačom presječi.

Da ti mozak stane , a srce ne prestaje da krvari .

Svaku anteriju , koja je tebi poklonjena , ja sam uradila onako kako je on to zaželio . Svaku unešenu stvarčicu ja sam mu izabrala i donijela . Preko bašči , jer nije želio da tvoji kerovi išta vide i da se zabrinu .

No , oduljih , taki smo ti mi mahalaši . Razvezemo priču i nikad kraja . I onom drugom , najljepšem nikad ukraj ne možemo stati . Vjerovatno i ne želimo .

On je znao da će se ono zlo desiti . Da li mu je Mojsije nešto reko ili je on samo pozvao njega , Debu i Lijenjeg radi društva i pomoći ne znam .

Omu nije zvao jer slabo vidi , i često mu se zlo prisniva .

Hercu nije zvao jer bez mene nije znao disati , a ženskim tu nije mjesto .

Baška Baša . Njega nikad niko nije mogu uhvatiti ni stići .

Nikad prije nisu bili u Brezi , to ti mogu garantovati . Niti jedan . Kako su znali gdje će se parkirati , to ni ptice ne znaju . I zašto su fešatali ? To je bar lako reći . Oni od svega prave feštu .  Kažu tako su život i zlo podnošljiviji .

I njima je sve lako . Imaju zavodljivo i bolečivo oko . Žene na to padaju ko mala janjad . Kad oni feštaju , to je poj slavuja ili let grlica u đardinu ili barem bašti . Tu mozgu nije mjesto . I obavezno mora biti trešnja . Da li je prije njihovog dolaska ispred te trokatnice bila bašta i trešnja ne znam , ali je tog dana trešnja drugi put rodila . Odjednom preko noć . I mještani se ibretili . Ali i uplašili . Drugo sazrijevanje uvijek priziva neko zlo .

Organizovali oni pravi teferić , samo se Dobri malo izmako . Žao mu , ali ne smije teferičiti. Mora biti spreman .

Pitaš zašto ?

Joj ,  jesi nestrpljiva i naspi'der jednu bona . Onaj njegov hlađeni Kurvoasier , znam da je uvijek spreman .

Može nalećet . Tko mu ga zna ?

A i  život je nekad prava kurva . Nisam došla samo da ti pričam . Hoću dušu da ti se  isplačem . Kome ću ako neću tebi ? Treba ti učiteljica . Letjeti može svako i to je barem lako . Ali pasti i krhotine skupljati ? E , zato ti treba nauk mila moja . A ja sam tako pala , slomila , da se nikad  više neću sastaviti .

Gledam je . Nije okusila ni kafu ni slatko . Jesam luda . Dobri kaže : Slatko i kafa se pristave na kraju , da insan ima čime predahnuuti i ruke zabaviti , jer najčešće poslije dolazi ono glavno . Prije bih bila u čudu i mislila , vidi glupače , ne zna šta zbori . Ili je pijana ili je luda . Vidim nije pijana , a znam da nije luda . Barem do juče nije  bila .

Više nisam kao prije i nisam u čudu . I u pravu je . Ne može se na prazan stomak pričati . Uz priču ide piće . Uz piće meza i krug nikako da se zatvori .

Donesem nam piće , tri četiri tanjurića meze i  zrnastog voća .

Dobri me naučio :

– Piće bez meze je otrov . Sto bez voća sluti bolest . I flašu obavezno stavi pored stola . Može zatrebati,  a insan nije ringišpil da se svaki čas diže .  Flaša na stolu flaša bez veze smeta .  Ljudi vole mahati rukama , može se proliti i sluti na nekontrolisanu žeđ . Skontam priča će potrajti , da ne bih ponovo ustajala , vrnem se i donesem čitavi flašu .

Ona podiže čašu u visnu očiju , čeka da je ja podignem , nasmiješi se , povučemo po gutljaj

, nasmiješimo se i coknemo .

-Poznato , zar ne ?  Došla bih ti ja prije . Dobri me zamolio . Kad god uzmogneš , kaže , ti joj odi . Trebaćeš joj . Krhka je ona . Ne daj da mi se slomi . Ja kontam šta on to zbori ? Bedevija od , haman dva metra da se slomi , zbog bale od metra i dva žileta . Hajd’ , nemoj facu motat u papirni fišek pun vode . Samo se šalim . Čovjek bi ga na srce privijo. A bogami kod tebe veliko ,  ima se na šta privijati.

Dobri se osamio ,  okrenuu  leđa drugarima i bulji u jedan balkon na drugom ili trećem  spratu i dva prozora sa strane . Nikakav mig , zvuk ili bilo šta da se javi . I njemu ne smeta , jer on postaje kip .

Mojsije drži harmoniku   pored sebe , sa lijeve strane . Da je Zlata tu , on bi je teška srca prislonio na desnu butinu . Malo je zamišljen , nadrko onu crnu obrvu , reko bi čovjek ovi nikad ne može zaspati . Deba neke folove prosipa . Ženske koje su se primakle se valjaju od šege , muškarci su malo dalje , ne smiju priči , jer ih niko ne zova . Čini se Deba je samo dekor , koji treba popuniti prostor ,  jer Lenji   ne mrda i ne diše samo ponekad mrdne palcem i izusti :

-A – a.

To daje znak da je živ . Ja razgulila priču ko hodža teraviju , a ženama se žuri večeru  gotoviti . Ti ko na iglama . Takve smo ti mi mahalke . Volimo haustorke mezetit i. Jes da si naša postala , ali uglavnom njegova i to te vadi . Inače ni riječi ne bi čula .

Organizova Mojsije kadu , vodu , šlauf mjesto šadrvana , mezu iz aščinice i jedan teferički hastal . Baš ko da su rođeni u Brezi . Jedna mu djevojčica i dječak nabraše sve trešnje sa grane . Ispade čitav sepet . On sepet na leđa , ode do rječice , zagazi do nasred nje , onako u haljinkama i mokasinama  i butum sve tršnje izli u rijeku . Ljudi se čude zašto to . On kratko :
-Otrovne su i da zlo ne zazivaju . A i ribe ih neće . Osjete bolest Otplivaće do mora . Tamo će so zlo izjesti .

I samo što su se oni razmjestili dođaše oni tvoji drotovi . Parkirali se sa strane. Deba ih ne gleda , nema dobro iskustvo sa organima  . Instiktivno bubrege gladi . Mojsije zove jednog čovjeka , dade mu tri pive i reče :

-Dvi za one plave , jedna za tebe .

Dođe i mjesna policija , ali brzo odoše . Tvoji ih otpraviše . Kažu :

-Luca naredila bez intervencije , njeni su , ili belaj.

Ženske moljakaju da se malo zasvira . Jok kaže Mojsije , nemamo klarinet . Lenji malo živnu ali se vrne u besvjesni položa . Deba ga pita šta je sa tarabukom .

Mojsije se okreće damama i bespemoćno širi ruke.

– Eto nemamo ni tarabuk za ovog blentovana .

Donesoše i klarinet i  ogromni ciganski doboš , nije bilo tarabuka  . Deba zino , rasplako se ko dijete na tuti kada ima tvrdu stolicu i kaže Mojsiju .
-Hvala ti brate i gdje čuo i gdje čuo . Otkako sam se rodio , sanjam da bubam i hekam u cigansko ćemane . Joj što volim cigančice .

-Da znaš što ne znaš , bježo bi od njih  ko gušter od poplave .

Gledali smo u predvečerje koje nam se poklanjalo . Kao i uvijek ,  ljeti , sunce polako mimoilazi Igman , smješta mu se sa one strane od srca ,   iznad blažujske raskrsnice i šalje pupur ka dolini u kojoj sve odiše  Ljubavlju  i Milošću .

Grad bliješti kao mlada koja se stidi ljpote i rumenila svoga . Slatkasti mirisi ružica i baklava , mješaju se brašnjavim mirisima somuna . Mogu se naslutiti zveckanja tisuća sofri  i zadovoljnu molitvu Bogu Jedinom , a svojim milosrđem neizmjerno dariva .

Mio je je ovaj naš Grad čednosti i prelijep u ovoj Blagoj noći . Rekli su joj da niko ne zna tačno koje se noći javlja . Ja želim da ona bude i ove noći . I iduće i da se ponavlja sve dok je on tu ili  mi se duša ne uznese .

-Noć i dan su prošli mila .  Svašta se dešavalo . Hvala ti, Malena moja . Idemo se osvježiti i presvući . Večeras nema uzmicanja i bježanja .

Ja sam u panici i u žurbi . Pa onda smirena i odugovlačim . Istuširam se . Šminku ne stavljam nikad mi nije trebala . Stavljala sam je da ljudima pružim masku koju očekuju . Nemam ideju šta da obučem . Nisam više ona napadna , strašna Luca . Ja sam mala djevojčica , kojoj srce i duša vape da se žena  probudi i rodi  . Vrijeme je . Sinoć  sam  osjetila da   pupam. Možda je vrijeme da procvjetam .

Da nije njegovih anterija , večeras ne bih imala šta obući . A opet nije li to to previše napadno

i prozirno . Sjetim se da je jednom rekao .

-Žena bez anterije je kao cvijet bez mirisa . Žena u anteriji je kao pupoljak ruže . Skine je , pupoljak  otvori lati , jedan po jedan i   polako se rađa centofilija . Žena sa stotinu velova . Obučem  onu bijelu ljepoticu koju mi je neku veče dao i zbog koje su mi suze iskrile . U njoj sam nježna , krhka i čedna . Nekoliko uvojaka sam uvila i jednu pletenicu na strani srca uvila .

Nemam potrebe za ogledalom . Znam kako izgledam , već sam se u njoj vidjela . Šta ću , taka sam .Bez lažne skromnosti , prelijepa . Vila . Uzimam lančić sa safirom . Dojke su mi malo življe , da ih dodir zlata i safira   umire.

Sada sam spremna . Za šta ? Možda se sve ovo meni prisnilo .

Nije . Čujem lagano kucanje . Srce mi počinjem tući kao ludo , ko nekoj balavici , ja moram pod hitni do zraka doći , zato mu kaže:

-Samo malo .

Sjednem i duboko dišem . Uh . Uh . Joj , mamo majčice . Šta sad ?

Misao mi leti na onaj dan kada sam se ovako usplahireno i radosno osjećala . Vidim Dodu , kako se niz Džidžikovac na svom harleju  klizi . Ja mu mašem i jedan poljubac šaljem . Škripa kočnica … Zatresem glavom .

-Ludačo ,  sada si našla da misliš o tome . E , svaka ti čast. Hoćeš li neko zlo da zazoveš ?

Misli mi se vraćaju na poljanu kraj izvora Modre rijeke . Dodo i ja ležimo . Sretni smo i zaljubljeni . On mi priča o tome kako su svi Bosanci pjesnici , je ih ljubav i Božija milost tome od rođenja uče . I vidim malo dalje na Mostu duge Mali Princ stoji i tužno me gleda . Tada sam mislila da je to neki voajer koji je upečio oči u dvoje zaljubljenih među cvijećem , Sada znam da je to on bio .

Nisu to čista posla . Ali nije me briga . Moje smirivanje se oduljilo . Bojeći se da mu čekanje dosadi i da mi može  pobjeći , sledim se i disanje se uravnoteži .

Izlazim . Nije pobjegao. Neuobičajeno , osmjeh mu blista . Prelijep je kada se smješi . Vidim prikriveno divljenje . Ono je obostrano .

Prima  me za ruku , ispreplićemo prste , malo šeretski , kao djeca koja se spremaju da zijane u cvijeću čine . Vodi me u baštu iza kuće .

Sve je tako jednostavno , neprepoznatljivo , a  blisko mi i svečano .

Nikad nije izgledala urednije i ljepše . Neko je  upriličio šedrvan ,  koji nikad nije bio tu . Bašta više nije bašta . Ona je đardin koji se prelijeva u tisuću boja .  Ruže i još ruža . I cvijeće i još cijeća .  I rosi ih , veseli žubor iskrica vode ,  koje se razlijevaju sa mramora . Bijeli mramor iluminozno svijetli ispod violetne noenske  sijalice , koja noć i bjelinu  pretvara u fluoroscentni  bjeličasto plavetni  san .

Malo  dalje na ivici violetne svjetlosti naziru rubinovi peškuni od mahagonija . Nisu moji .

Zapravo kad bolje razmislim moja je bašta , cvijeće i ja . Baštu je uzurpirao , cvijeće posuo svojim bojama . Šta li će tek meni uraditi ? Nije bitno , sada kada mi se vratio .

Noć  je onakva kako sam uvijek željela da bude . Nježna i blaga kao  pahulje na plačnom kapku , koja se boji da tugu ne povrijedi . Zvijezdice su manje sjajne i sramežljive , pogleda okrenutog ka svjetlosti u đardinu . Osjećam , da bi mnoge  od njih željele da su na mom mjestu . Mjesec polako oblake lovi . Za sobom vuče jedan smotani u oblik snova . Kada dođe vrijeme zakloniće se iza njega . Uvijek je bio nestašan , ali sramežljiv . Zviježđe se sada igra . Kao da ablenduje . Približava se i udaljuje . U jednom momentu se toliko približe i izgleda da će se svakog trenutka strmoglaviti na nas . A onda shvatim da samo plešu slijedeći ritam moga srca . To je bolero. Možda i tango .

Više ne znam šta je šta . Smućena sam i ustreptala . Nisam zbunjena ni munjena , ali me malo strah.

Sofra je pristavljena . Sa mjerom i ukusom .  Gladna sam .  Muzika krenu . Ništa određeno . Lagani , nedefinisani zvuk gitare , koja se višeslojno rasipa po đardinu , da bi se vratio i i srce doticao . Ono osjeti da je muzika ljubavna i prepusti joj se .

Nema veze što je ovo naša veće . Znači i njegovo . On ne sjedi . On čak nije ni konobar ,. On je ukočeni batler koji samo treba da mi prozbori :

-Da,  miledi.

Samo ga osmjeh spašava da ne zakucam kašikom po sahanu i kažem:

-Batler , slijedeće jelo , pliz .

Ta mi pomisao zazove smijeh . Koliko je samo miledi miledilo batlera svojih . On mi se pridruži , dodade mi kristalnu čašu što podsjeća na ružu , sebi uze drugu , malo je podiže i reče:

-Sa srećom , miledi .

Obrok je bio po mom ćeifu , kafanski: teleći medaljoni sa sufleom  od gljiva , koji je preliven preko umaka od rajčica , vanilije i češnjaka . Dodatak je bio pregršt u vodi kuvanog pasulja , posoljenog i pobiberenog , pristavljenog u pasirani grašak sa češnjakom i korpicu od prženih krompirića . Salata obična : paradajz-krastavac . Nikad čula kombinacija , ali vrlo ukusna i pikantna.

Tada mi pade na pamet , da ga u stvari nisam nikad vidjela  jede . Uvijek bi stavio nešto od jela na tanjirić ,i grao se viljuškom , jelo ubadao i obrtao ,  a ni šta u usta nije stavljao .

On se skoro nasmije i kaže:

-Dobro si to primjetila mila moja. Meni je neugodno jesti u društvu ljudi. Suviše su upečeni

i šablonizirani . Jedem sa njima kad moram , ali mi ne prija . Nisam primitivac , ako si primjetila.

Ali jelo je ritual koji nosi zdravlje . Ja sve jedem rukama . I ljudima to ne prija . Neki se zgroze . Jedem rukama , jer su mi za jelo date ruke . Ne jedem ništa što traži kašiku ,  viljušku i nož . Da mi trebaju za jelo Nebo mi  umjesto ruku dalo pribor za jelo .

-Kako jedeš supu i čorbasta jela ?

-Bolje ti je da ne zna .

Gledam ga zapanjeno . Pred kraj dvadesetog vijeka neko ne  upotrebljava ekscajg . Zagledam ga i pitam se da li je normalan i sa ovog svijeta . Ili me laže.

-Normalan sam mila moj , probaj i ti jednom . Možda ti se dopadne .

Više ne čudim što se nadovezuje na moje misli . Navikla sam , a i on mi malo pojasnio , da on to ne umije i ne smije raditi . On čita ljude . Nije me uvjerio . Čuj molim te  ; čitati ljude.

-Šta misliš kad bi ljudi bili rođeni sa viljuškama , noževima i kašikama . Kako bi ljubav vodili .Zamisli tog cirkusa , tuge i straha . Cirkus jer dvoje se upinje da se miluju , a ne mogu i samo metalne zvuke rade . Tuga  , jer da joj grudi ,    bradavice   stegne , milodarje koje mu se nudi stegne , pomiluje   ne može . Straha te  , jer ne znaš sa kakvom zvijeri ležeš i šta ona može činiti.

-A zato ti od mene bježiš . Strah te i ne vjeruješ mi . Evo vidi mi ruke . Ženske su i meke .  Čak i nemaju duge nokte .

-Nije zbog toga mila moja . Tebi bih dao da me miluješ da imaš giljotinu umjesto ruku . Tvoja je duša tko čedna i neokaljana da se bojim za nju. Ti ne znaš kako večeras izgledaš . Zamisli neku meleku , koja je djevojčica u kojo se rađa žena . Želi to i nije je strah čina .

Strah je da ne učini neko zlo onom drugom djetetu . Ona zna da to dijete njoj nikad ne može učiniti zlo , osim ako je moranje ili sudbina  da v ode ljubav zlo .

Zamisli  plavetnu meleku čija dobrota toliko  voli toliko da je boli i sama pomisao da nešto krene po zlu. Zamisli prekrasnu meleku koja svoju ljepotu nikad nije darovala jer je tuga sa putanja ljubavi skrenula . Uvijek zastani i osluškuj svoju dušu mila .  Nikad nećeš pogriješiti i sve će ti biti rečeno . I znaj , šta god da odlućiš , meleke nikad  ne griješe .

I ne bježim ja . Samo pazim da se stvari dešavaju redososlijedom kako im je suđeno . Srklet radi grozne stvari i može ih obrnuti na zlo . Mnogo toga ti ne znaš mila moja . Ali te tvoja čednost štiti . I volim te mila moja . Za čitav život . Nemoj to nikad zaboraviti.

Obiično bi me poslije toga ovlaš poljubio . Djetinje . I sada me poljubio . Ali ne ovlaš i dječije . Pokupio mi je usne u jednom dahu ,  kada sam se najmanje nadala . Prislonio je svoje  onako kako to obično čini . Nježno i blago u desni ugao  .  Ali sada nije stao i odmakao se . Sada je nastavio da lagano klizi ka lijevom uglu mojih usana ,   pritiskajući ih duž putanje . Tada su nam se usne cijelim svojim ružičastim dijelo spojile prvi put . Tada je zastao . Usne su bile spojene i titrave .Tražile su još dodira . Osjetim da je otvorio oči  i moje se otvore i vidim da mu u lijevom oku iskri suza . Ona koja nikad ne pada . A u kojoj ja vidim slike . Ovog časa u toj suzi ja vidim proplanak sa violetnim ljubičicama i bijelim ružama . Orošene su i svjetlucaju . Sasvim lagani vjetar ih jedva primjetno talasa . I ja osjetim da su se to njegova čista duša i ljubav spojili u proplanak , koji onj meni poklanja . Ja nisam kao on . I moje suze su nevaspitane i same padaju , dok srce upija te darove njegove djetinje duše.Ja  osjetim da su i moje oči počele da šalju slike . Vidim kako se on ogleda  njima , zadovoljno se smješi . Nikad prije , a ni kasnije nisam vidjela toliko sreće i dobrote  u tim prelijepim očima koje su govorile:

-Večeras živimo za tebe mila naša djevojčice .

Na čas , samo na čas mislim da ludim . Jer , eto , umom se povezujem sa očima . Nije mi žao ako i poludim , jer se učim da tijelo može da govori . A ono što se meni govori je tako iskreno i možda malo naivno , ali gane do srži.