Pablo Neruda – Mome su srcu dovoljne

Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,

i krila moja za tvoju slobodu Iz

mojih usta poleteće u nebo ono što

je spavalo u tvojoj duši.

 

U tebi je varka svakoga dana, stižeš

ko rosa na cvetne latice, potkopavaš

obzorje svojom odsutnošću, poput

talasa bežeći neprestano.

 

Rekao sam da si pevala u vetru, kao

što pevaju jedra i jarboli, ti si kao

oni, visoka i ćutljiva i često tužna

kao putovanje.

 

Utočište, kao stari put, nastanjuju

te jeke i glasovi čežnje, budim se

ponekad, sele se i beže ptice što su

spavale u tvojoj duši.

 

 

Polom Verlen – Gospođici

 

Proste ljepote soj,

iz zabiti prave,

mirišešna trave,

na ljeto i poj.

 

Zubi nisu varka,

ti si mlada zvjerka,

prelijepa kaćiperka,

sa dva oka žarka.

 

Tjelo, grešno,zdravo.

pod suknjom se smješka

-dignuta i teška

grudi stoje pravo,

 

noga,sveukupno,

listovi i bedro,

-bestidno i vedro

dupe krepko,krupno,

 

krv nam sve to prži,

ognjem ždere grudi,postajemo hudi,

do kratsa,do srži.

 

Kravaru sred mira,

gord što ti to sazda,

sinovi i gazda,

sinovi pastira,

 

kunem se da mislim:

da si ti veselje

i sreća za selje

koji su te stisli.

 

 

Prever – Takva Sam Kakva Sam

 

 

 

Takva sam kakva sam.

Baš takva sam stvorena.

Kad imam želju da se smejem,

Smejem se grohotom.

Volim onog ko me voli.

Pa zar sam za to kriva?

Što nije uvek isti onaj koga volim.

Takva sam kakva sam.

Baš takva sam stvorena.

Pa šta sad hoćete?!

Šta hoćete od mene?!

Stvorena sam da se dopadam

I tu se ništa ne može izmeniti.

Potpetica mi je suviše visoka,

Struk mi je suviše vitak,

A grudi suviše čvrste.

I koluti pod očima suviše modri.

A onda i zatim

Takva sam kakva sam!

Dopadam se onome kome se dopadam.

I šta se to vas tiče?!

Ono što mi se dogodilo…

Da, ja sam volela nekoga.

Nekoga ko me je voleo.

Kao deca što se među sobom vole

I znaju prosto da vole,

Da vole, vole, vole…

I zašto me onda ispitivati?!

Ja sam ovde samo da vam se dopadam

I ništa se tu ne može izmeniti!

 

Ana Ahmatova – Uveče

 

Oplakuje tiha muzika predvorjem
Ispaćene duše tajanstvenu bedu.
Sveže i oštro mirišu morem
Sa poslužavnika ostrige u ledu.

„Prijatelj sam ti“, šapće, a uzdisaj
Meni se ote kada mi ramena
Dotače tek nežno, i iz mene žena
Zavapi ruku njegovih zagrljaj.

Pogled mu je pogled mačaka i ptica.
Na jahačice se jedre tako gleda.
Ispod laganog zlata trepavica
U oku se osmeh spokojan ogleda.

Napeve setne sred šumnoga plesa
Zakovitlani uvis diže dim:
„Blagoslovi, bože presvetli, nebesa,
Ti si noćas prvi put s ljubljenim“.

Vesna Parun – Nikad

 

 

Neznam gdje pocinje praznina mora

Ali slutim sto je taknuo u tebi ili meni glas

koji je blizu negdje rekao:

Nikad

 

To je rijeka koja se ne ,vise ne vraca

u svoj izvor

jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim

koji ceka u daljini.

 

To je cvijet koji ne silazi vise

u svoj korijen

jer se ondje naselila buducnost

 

Nikad.

Sumna trava neizgazenih visoravni,

snijeg na planinama ,ljubicastim.

 

Osvrni se za sobom i gledaj svoje Nikad

u travi sluha i vida naraslo

u sjeni ruku sustalih,u sjaju zelje neugasle

 

Obazri se ,prepoznaj svoje Nikad

po iscezlim nizinama prostrto

I teska misao ,koju si zanjihao

postat ce blaga ,

jer je kraj nje covjek nerazumljiv

u svojoj samoci .

 

A kad se on pomakne u Noc

i u veliki uspavani prostor,

ispruzit ces za njim svoje ruke

i viknuti ;

Ne odlazi

Rujanje / Igrokaz na dan 4. Septembar/Rujan

 

 

Danas je  Petak  4. Septembar/Rujan 2020.godine , računate po onima iz katakombi,koji ljudsko čeljade proglasiše bogom, nebo ih spržilo kada za to dođe vakat.

Po zapisničarima , ovo je 248 . uzastopni dan bez  najavljivanih apokalipsi. Valjalo bi da i preostalih 118. dana natandare zloguke apokaliptičare.

Sve češće  mislimo,neki od  ovih mjeseci su naopako određeni i rađeni.  Eto sedmicom označen deveti mjesec.

Po toj računici ispada da se jeleni rujaju u sedmom mjesecu. A , vjerujte na kalem ,ne rujaju.Najžešće se tandare  u devetom mjesecu .

Joj , neukih ljudi lijepo cvijeće naše. Ma ne u devetom mjesecu trudnoće , već po kalendaru zadrtih.Nisu jeleni  ludi da se rujaju usred ljeta u julijevom mjesecu , po najvećoj  žegi i vručini. Mogli bi riknuti.Oliti crknuti, a to nije daleko od krepati. A i sa voćkama  je malo neugodno.

Ovako vam to ide. U sedmom mjesecu koji je u stvari deveti , otpada voće sa grana i fermentira se.  Otpada i lišće zlatno,ali ono je radi dekora.Znači voće se pretvara s u alkoholne bombice. Životinje opijene alkoholom počinju da se „narazumno“ vladaju ,odnosno tandaraju.

Ako ne znate šta znači tandarati ,ko vam kriv.Nećemo vas po stare dane   učiti bontonu i praviti se fini. Nismo istočnjaci iz Švedske.

Sada će te se pitati odkle švedi istočnjaci,zar nisu gruntom obilježeni k'o nordmani.A ća ga mi znamo.Nama od malih nogu trube da su šveđani istočnjaci.Šta mu to znači, pitajte istočnjake kad ih sretnete.

Da se manemo toponima i vratimo zoologizmima.

E vidite , fermentirane voćke udare u glave, i među noge životinja.Jer i životinje kao insani ponekad razmišljaju onim što im je među nogama. Doduše rjeđe od ljudi,jer su pametnije i manje belaja rade.

I eto ,tada dolazi do frke od rujanja. U prevodu sa hrvatskog na čisti kolokvijalni i milenijski , nepatvoreni bosanski jezik  , rujanje znači parenje,a opet u čisto bosanskom žargonu  to se prevodi kao tandaranje. E sada , u tom kolopletu tandarli plesa, najglasnije je zov jelena na paranje, oliti rujanje.

Zbog tog neodoljivog ljubavnog poja, čitav jedna mjesec od tr'set dana je dobija ime.I kako jeleni nemaju takuina i šugamana , moraju se boriti za žensku.Sve odjekuje od buke.Poslije i od onoga.

Znate već čega.Ako ne znate,ko vam kriv.Jal'ste hadumi ,jal'tetkice.

Što bi poete rekle.

-Tko zna zna!

U prevodu:

-Tko ruja dvije sreće grabi.

Petrarka – Opojni greh

Devojčica me grli i ljubi.
Osećam kako joj se usne tope na mojim,
i kako joj telo drhti
od straha i čežnje.

U tišini
još nedovršene planinske kuće
miriše rano proleće
i njene male jabučaste grudi.
Penušaju se večernje magle
i oseća vlažnost kiše
u erotičnom vazduhu.

Ona se propinje na prste,
pripija svoja stegna čvrsto uz mene,
namešta oble kukove,
svoj zaobljeni trbuh…
utapa svoje nepomične oči
u mojim zenicama
i ljubi, ljubi…

Stavljam svoj potpis
usnama
na njen vrat izvijen
dok opijena gresima bledi moja devojčica
i kao leptirica treperi na mestu

Pogrešili smo
kaza mi
u jednom trenu slasti i vatre
zaustavljajući naše disanje
koje odveja vetar.

Pogrešili smo,
kaza mi s još većim strahom
otrgnuvši se iz zagrljaja,
bežeći niz proplanak i
odnoseći vlažne poljupce
na mladoj koži.

Moje je oči ne stižu.