60
Ćupovi* što stoje ovde od davnina
nemi su i mirni, svuda je tišina.
Al’ jedan nestrpljiv iznenada viknu:
„Ko je ovde lončar, a ko li je glina?“
61
Uzalud ne beše što sam hteo znati
da li grudvu zemlje mogu sobom zvati.
Onaj ko mi od nje ovaj oblik dade
nekad me razdrobi i zemlji me vrati.
62
Nikad srdit dečak ćup iz kojeg je pio,
sanjama i srcem i oblik njegov slio,
poželeti neće da taj spomen slomi,
ni u strašnom besu, ma kakav taj bio.
63
U grobnoj tišini, kad utihnu buka,
ružni lonac reče: „Tuđa je to bruka.
Smejete se meni, al’ niko ne pita
da li je grnčaru zadrhtala ruka?“