(Oni još uvijek jašu , a Mojsije harmonike baca, ono kad ih ima , a ponekad i ograišu.)
Dugo se mahalom o Jahačima i Mojsiju prepričavalo svašta nešto.
Ponešto zapišemo, ali samo ako ima vjerodostojnih svjedoka za
garantovati istinitost.
I dan danas poneka ženska suza zaiskri, srce zatitra a tijelo se uskomeša.
Priču koja slijedi je jednom ispričao Mojsije.
Kome ćemo vjerovati , ako nećemo mahalašu sa takim časnim imenom,
koji uvijek nosi lakovane čizme, đah ljeti,đah zimi.A mošte misliti i u proljeće i jesen.
Jošte je i slikar,ali odavno ne slika , prevarila ga umjetnost, pride svira harmoniku, uglavnom majstor
u prebiranju. Po dirkama, jakako.
On volio pričati priče iznebuha.Ništa uvod,ništa poetika ,ništa stilizacija , po staromahalski drito u čelenku.
Reče Dobrom , jedna prelijepa Dama , koja je tada bila sama:
-Podsjećate me na nekog slikara , ali ne znam kojeg.
Dobri , pas ga ne takario, kao uvijek ko zapeta puška na usluzi
žemskom rodu, od šesnest do šezdeset, ono radi zakona,
a kažu nije mu mane i koju jedva dozrelu razdeliju po mahalskim
đardinima skupljati i brati, kaže šteta ih ostaviti neubrane, (a more se i kaki neuki zalećet i eto jazuka):
-Ah, vi vjerovatno mislite na Modiljanija!?
Ona oduševljeno:
-Kako znate?
-Pretpostavio sam, jer sam slično ludi a i rod smo.
-Pa to je divno!Sada mi je ta sličnost jasnija.Kakav ste rod?
-Moja baba i njegova majka pod istim nebom, istim štipaljkama, na isti štrik veš sterale.
-Baš je to lijepo , a tako ste mi vi ,ljepotom i bojama slični,
i srcu prirasli.
-Pa i jesmo vrlo slični ,a i nismo nimalo nalik.
-???
Jesmo jer ljepoti ne možemo odoljeti,a slikamo mimo akademskih
zakona i nije nas briga šta ko misli o našim slikama.Bitno je da su
nježne , prelijepe, raskošne i nalik djevojčicama koje snimo i da se ženama
sviđaju.
Lijepi smo i pametni ,i nije nam mrsko, što nas ljepote vole , a muškarci mrze.
I on i ja smo počeli kao skluptori, ali nismo ludi umarati se tucajući
kamen.Zamorno , a ne baš učinkovito i plaho žuljevito, ma koliko on i
mramoran i sedefast bio. Nismo ludi to raditi kada možemo bez napora
i sa uživanjem vajati najljepši nebeski dar.
Volimo akšamluke, jer čitav život je niz neprekinutih akšamluka,
a akšamluk bez žene, tog anđeoskog cvijeta je samo prazno maglovito ništa.
I volimo se belsirati, iako nismo blentovije.
-U čemu ste različiti?
-Ma to je malo nezgodno za izgovoriti.Nismo toliko bliski da bih vam se,
sada vako na brzinu povjerio.
Samo ću reći da sam malo sporiji od njega, u …
Zašuti Dobri i zagleda se u njene oči.
Nakon vremena ili par osvita on joj otvori dušu.
-Vidiš mila, Modiljani je glupan bio i umro sa trideset pet ,
a meni naka izgatala sedamdeset dvije, i koju pride.
-I ti joj vjeruješ?
-Normalno da vjerujem. Bila je malo luckasta pa… recimo uz ostalo ,
uzela je samo jednu sliku za … gatanje i uspomenu.
-Takva mu sudbina!
-Pa što je nije prevario ili podmitio?
-Kako?
-Pravio se da je ne primjećuje ili joj poklonio portret.
-Ti vjeruješ da Suđaja ima lice .
-Jok, ti imaš.
-Ovo je bilo bolno i ružno.
-Nije mila moja,to je bilo nježno i prelijepo.Svaki anđeo ima predivni lik, pa tako sasvim normalno imaš i ti.
-To je već bolje; izvukao si se.Po čemu se još razlikujete?
-On je volio sutonom, a ja osvitom slikati, a u intermecu…eh, znaš već.
-Ah, znam već i zato te nisam nikad vidjela da slikaš.
-Kako ćeš vidjeti , spavalice jedna?
-Ti si kriv.
-Uglavnom. A Modiljani se još verao po krovovima , da tamo boji i
zelenu vilu ljušti. Ja jok. Štoš se penjat po krovovima ,
kad imaš pravu vilu na šiltetu , jal dušeku, kad…uh,znaš već.
-Da, znam već, naučila sam.
-Nisam glup sudbinu izazivati i propuštati svilene dodire.A i na krjau krajeva, poslije je čednije slikati i nagu žensku ljepotu pogledima milovati. A šta misliš ,ako se sudbi neka moja slika ne bi svidjela, da li bi mi išta pomoglo osim da pomislim :
I pad je let.
-Ne sluti zlo, bleso mila.
-Ma ne slutim ja ništa, a mnogi su ničim izazvani zazvali takvo nešto.
-Šta to?
-I pad je let, a nisu bili anđeli, ko ja.
-Baš si mi plaho pametan.Da te ne znam pomislila bih da si uobraženi idiot.
-Ma nisam nepametan, ili nisam ko Modiljani, iako još nikad nisam poletio.
-Kako to?
-Njemu jedna ljepota bila dostatna za dvadeset šest portreta.
-Pa?
-Meni je dvadeset šest krasota jedva dovoljno za jedan portret.
Tajac.
On čeka.
Tišina.
On je u oči uporno gleda , ona muči.
Suza joj u oku klacka.
-Šta je malena, nešto upalo u oko ili ti se sunce zaplelo među trepavice.
-Nije ništa slično?
-Nego?
-Tužna sam što neću imati svoj portret.
-Kako znaš?
-Pa reče maloprije , dvadeset šest žena za jedna portret.
-I ti mi vjeruješ?
-Normalno da ti vjerujem,nikad me nisi slagao.
-Ne brini se , ti vrijediš za još dvadeset šest žena ,jer ti si najređa krhka ruža i ime ti je Đejn,
iako ja nikada nisam bio Tarzan, već samo Srećo , čim te život poslao u moje odaje.
I imaćeš ti dvadeset šest slika i jedan portret , ha nakupimo dovoljan broj osvita.
Mojsije klima glavom i zaključuje priču:
-Glupaci kažu pogled u nečije oči je pogled u njenu dušu. Aha, kako ne. Pogled u njene oči te vodi u
rajske đardine ili pržun. A ponekad se i poleti.
Pita Deba :
I šta bi dalje?
-Nakupio se dovoljan broj osvita.-lakonski će Mojsije.
Deba:
-Jel ženska dobila svih dvaset sedam slika?
-Jesi glup,kako to moš pitat. Znaš Dobrog, i više ,nikad ne laže, a kad ljubi glavu gubi,valja ova.
Lenji će:
-Ti ko da si u lakovanim cipelama , i to je sve?
-Vidiš li da sam u lakovanim čizmama , konju jedan. Šta im fali?
-Ništa , samo se ne moš se u njima verati po planini, eto što im fali.
-A što bi se ja to vero po planinama u lakovanim cipelama.
-Ne znam , možda bude neke preše?
-Kake preše konju jedan konjcki.
-Možda neka Žana zakuka – upomoć zino vuk .
-I ti misliš da će žensko zvrištati zino vuk i da će baš mene pozvati u pomoć.
-Nikad se ne zna , a ja bih te pozvo.
-Šta imaš ti mene pozivati upomoć, konju lipcanerski jedan.
-Mislim , moš se okliznuti i strmeknuti niz kaku liticu, da Deba i ja kontamo na koji si način
presvisno;jal si crko , jal si krepo, jal si rikno , jal lipso, mandrkno ili si samo vrat slomio.
-A šta se vas dvojicu blentovija tiče kako ću se ja skončati?
-Normalno da nas se tiče , jaran si nam.Deba, dobar mu ovi izraz skončati, ko da ga je Dobri nacifrao.
-Jes, al ima jednu falinku.
-Koju?
-Neće neupućeni čojk znati kako je Mojsije skončo.
-A vi ćete ,ko biva znati mahlukati blesavi.
-Jašta ćemo nego znati.
-Kako?
-Fino , Dobri će naslikati mjesto zločina i onda ćemo ocijeniti kako si skončo.
-Dobri, i ti'š me naslikati ako se strmeknem?
-Hoću ako šta od tebe ostane i ako me njih dvojica nagovore da prije slikanja skinem lakovane čizme,
da se i ja ne strmeknem.
-Kako misliš , ako šta od mene ostane i čije čizme.Moje ili tvoje.
-Zavisi kako si zamislio – i pad je let. Ako je predugačak , na belaju si, ništa ne ostaje. Jok Debine.
-Što njegove, kad ih nikad nije obuo. A i tolikačke brojeve od laka ne prave.
-Nagovoriće ga Lenji da obuče lakovane čizme , makar i tri broja manje ne bi li se i Deba strmekno.
-Zašto bi se on strmekno?
-Pa jesi li mu jaran ili nisi?
-Deba jesam li ti ja jaran.
-Normalno da nisi.
-Zašto?
-Kako ćeš mi biti jaran ,ako u lakovanim cipelama poletiš spasavati neku Dobričinu hanumu,ha ona
poviče zino vuk, pa se strmekneš ,prije nego vidiš koji je to vuk zino. Taki levati mi nisu
nikad bili jarani.
-Joj, kad vuk zine to je belaj.Nikad nahraniti.
-I ti bi hranio vuka?
-Normalno da ne bih, nisam lud.
-A vučicu?
-E to je već nešto …
Dobri se smješka;taki su oni .
Umjetnici u presipanju i obrtanju pameti na pamet , sve jedna od druge imaginarnija i životnija, a
bome i dobre pouke nose.
Zapravo ponekad su tako životinjski živopisni da razmišljaju da izdaju zbirku basni. Normalne ne o
njima.
Nećemo sad o poukama , misle mahalaši, nekad ih možda zapišemo i prosvijetlimo neuke prepisivače.
