Deba nastavak

Mnogo se dobrih i nevinih ljudi iselilo.Sve do jednog insana pamtimo.Grlice mile posebice.

Glava boli, što kaže Mojsije.Tuga je to.

Rodiš se živiš,škole učiš,zaljubiš se,voliš ko konj,ovce te ko delfina vole.Ti uvijek u nekim svojim đulistanima  i stađunima,tisuć puta bolerao, baladao,ktomu  srce ko slavuj pjeva ,od ljepote se umire.Kontaš samo te odatle u neki drugi , trajni đardinstan mogu prebaciti i sve opet ponoviti.

Jok ,ne dadoše maloumnici,velikog uma nikad nisu imali.Ni nemali do vijeka.Nemojte kleti.Nećemo samo ovi put.

Fijuu, njiha, gruha ,beee. Donese nam rat genocidna Sanu sorta.Il’ nas nestaše il nas protjeraše ili pobiše.Malo dobrih i nevinih na dunjaluku ovom osta.

Deba neosjetljiv kakav je bio, haber i sliku primio znanju.Ni jedne ,kažu nije reko.Isti dan organizovao  feštu u Šabačkoj jatagan mali, sa onom svojom Cigančicom i njeniom čergom.

Tri dana ga nije bilo u kasarni.Biriko se sa Garavušom, ko da mu je poslijednja u životu. Ispade za bocu da je potrefio.Ona samo cvrči:joj mamo mamice.Čitavu Jatagan malu uzbunila i drugi se posla prihvatiše.Vrišti ulica Cicvarića uzduš i poprijeko.

Došla narodska vlast u patrolnim,da ispita bunu.Ne vrnuše se.Vlast posla drugu patrolu.Ne vrnuše se Šilju patrolu za patrolom ,sve zaglavinjale.Kad nesta patrola,poslaše vojsku.Vojska se vrati zdrava i čitava,malo oblokana ,ali šta se mere,vojska je to.To im ko neka zanimacija dođe.

Raport podnešen,malo krviduan i dvoslikičan:

Patrole se zapile i baildisale.Mislile se ovajditi.( U zagradi dodato:Jes, ko da Cigančice šljive grmalje u plavom ,što umjesto za anamo onog se  za vaspitnu palicu hvataju .) Nema nikakve bune,samo se ženski svijet pomamio i kuka:joj,mamo mamice,prava epidemija.Karantena izlišna,jatagan male su vijekovima izolovane u geta .Nema potrebe za uredovanje,situacije se smiruje.

Četvrtog dana Deba ,vadi šlajpek ,izvlači sve penezi i reče svojoj garavuši:

-Kupi sebi neku čipkanu bluzu i veselu haljinku sa tisuću ruža,nek plešu sa tobom,mila grlice. I nedaj nikom da ti otme proljeće tvoje.

-A što ćeš ti?Vidim da si mi svu gengu dao.

-Meni neće trebati.

I hek bajonet u đigerica. Direkt.

Bajonet je Deba u đigericu hekno,pa ga pricrvljio.Onako krvnički, kako je to on znao . Sigurno je sigurno , kod Debe je osigurano na Siguro.

Garavuša ne vrišti, Garavuša ne plače,ne maše rukama i ne jauče.Počeše se lijevom rukom iuza desnog uha.Dosjeti se.Sa zida skida gitaru rubinove boje što se kao ljuljačka njiše.Primiče se Debi u ranu ,u bajonet ga ljubi.Nježno sasvim nježno da ga ne povrijedi.

I zapjeva:

Ej Konjino,vranče Sarajesko milo

mogli smo se bar još jedared mamicati

ja joj mamo mamice a ti uh  uhkati

joj mamo mamice nije mi se snilo

Aj lele aj lele aj lela

bajunet hek hek hek

Ljeto je i avgustovski  mjesec sja

cigani plešu jadu se i životu raduju

šta sa mnom da mi snovi samuju

šta ti srce mili preda mnom taji

aj lele aj lele aj lele

bajuneta hek hek hek

nemoj mi tu sada mrijeti mili moj

život samo jedan i mene  imadeš

nemoj smurti da mi ljubav kradeš

nemoj molim te crniti život moj.

Aj lele aj lele aj lele

bajuneta hek hek hek

diž se mori mango sarajeska mila

hebeš štuke hebes žene hladne

sve su one tebe mojega gladne

ali ne dam garavuša ja ne bila

aj lele aj lele aj lele

bajuneta hek hek hek

Završi moma garava pjesmu .Leže pored Debe, zagrli ga i poljubi ga u oči umorne.Ništa mu ne govori,pjesmom je rekla sve. Odjednom krik joj se otme iz grudi,prihvati se gitare i Debu iz sve snage po blentari heknu.I očaj mu virišti :

-Možda ćeš sada pameti doći, blentovija mila,Dvorjanine moj.

I poče da plače i poče  da vrišti  i  bježi preko praga, kroz Cicvarića male ,do na kraj grada i još dalje do Mišara. Leže na humku neznanog junaka ,sva u ljubučicama i plačući moli:

– Djede, mili, pomagaj molim te . Onaj tvoj blesavi unuk se zabajunetiro, posred đigere. Pomagaj nesuđeni rode, život mu o koncu visi.

Reče to i usni. U snu joj se javi sjedokosa starina neka.

-Dobro,poslušaću te. Samo u životu je sve dar za dar.  Bježi sada gdje znaš. Nije on tvoja sreća, već nesreća.  Ako ga tvoje oči bilo kad vide ,ograjisaćete oboje  i ti i on.On malo više , jer je ruku digo na sebe. Ti malo manje, jer čistu dušu imaš.

Doturi kažu carski rez na pogrešnom mjestu izveo. Jadnik, misle mahalaši, a ni trudan nije bio. Čak  mu ovaj puta nije palo na um ni da se prejede. Valjda je želio da uredan ode.

Hoće on svako malo; dvoje se jednom našlo, pa se nije našlo. E pa neka mu!  I ovo njegovo je tako bilo. Dvoje,jetra i  bajonet se jednom našli, male se pricrvljili, pa se više nisu našli.

Valja ova Lenji?

Volio Lenji pomalo rendeto Debu.

A i Ciganima nije mane:

Joj majko moja bolji kako to Debu bolji

aj lele  aj lele  aj lele,

Joj sele moja boli kako silno Debu bolji

aj lele hek hek hek

Što je iz kasarnu nama moro doći

aj lele aj lele aj lele

To su  prave jebade ciganske noći

aj lele hek hek hek

Konji umorno stoje i neće da radu

Jerbo more ih žeđu i gladu

Djeca bjele tice kokoši kradu

Debi nožekan za đigeru dadu

to je ciganska noć

nikad neće proć

Hop,hop,hop

Šta mu bre bi kuku lele

I jopet aj lele aj lele aj lele

hebeš štike hebeš mange

I op,op,op ,hek-hek-hek

opalija, samo jednom heeek

aj lele aj lele aj lele

hebeš štike hebeš mange

Otpjevaše cigani pjesmu do kraja, zasjedoše oko Debe i gledaju ga.

Bajonet do balčaka usukan u trbuh. Koji je to očaj morao biti , da se tupo željezo sa oštrim vrhom  zarije toliko duboko? Krv se ne vidi. Ublijedio Deba, mrtav hladan , ko da ga nije  briga za đigeru. Samo se blesavo ceri, htio bi da vrisne:

Ankiuce, grlice moja mila ,  evo,  hrlim tebi.

Ne može, glasa nema , a i krvnički ga boli. Da je znao da ovako bili , sjeo bi na fotelju i razmislio bi:

-Šta mi je činit.

Čo'ek bi reko meit, koji krklja.

Pogledašu mu takulin.Ne zbog dokumenata. Znali ga u dekiku, u damar, koliko se udomačio. Bara prazna. Jebo ga pas.Tek tada zovnuše vojsku i crvenu pomoć.

Neuki bi rekli, ciganska posla.

Ništa mu nije bilo. Jedva sebi došo. Unutrašnje krvarenje obilno nastupilo. Prava  poplava u trbušnoj duplji, kažu hećimi. Dvadeset devet šavova imo. Jedan falio do trideset. Vala mogo je još  malčice recnuti , kontamo mi, da zaokruži na paran broj. Zna on da je rečeno;  u parovima sve je.

Nešto ovdje nije u redu. Ponovo zavirimo u Debinu jetru i vidimo,trideseti šav se sam od sebe pristavio. Sve nam jasno. Mika je onaj trideseti, parni , najsvjetliji, najkrvaviji šav. Dva šava, ona j srcu i u duši radi Frke  ne brojimo. Ti šavovi nikad neće zacijeliti.

Lenji bi, da nešto  o onom sve se  vraća, pišemo. Nama se ne da, dosadno je to. Ima mnogo ljepših i tužnijih stvari na ovom dunjaluku.

Ibretili se doktori, lijevom i desnom nogom po čelenki, po šabački desno i lijevo, do pupka, se  krstili. Gazom nafajtali pet litri krvi ,a ona i dalje kulja. Kažu ,bilo krvi ko sa dva zaklana kurbana, devičija.

Deba poslije pričao, da je tu krv za dva kurbana nanijetio za Miku i Frku. To se Deba za njih dvije htio iskupiti, iskrvariti, ko kurbana sebe prinio. Nije uspio , a mahalaši ga nisu prozvali Jetrunima, jer nisu voljeli stranjska imena, a i ime je ženskog roda.

U komi, kom si kom sa; dva dana se Deba komiro. Sanjo Konzilij   i Frku, Ankicu nije . Nikad nam nije ispričao kakav je  san o Maci i Dijani usnio. Samo kratko komentariso:

-Rekli mu anđelli mili ,da Frki prenesem da se čuva trešanja.

A Frka mu u snu , sva nekako  magličasta, lepršava. Blista i svjetluca: nježna,umiljate i prelijepa. U bijelo anteriji sjaji , kao vila neka. Ali tužna, toliko tužna da su mu suze navirale ko potoci rajski. Toliko tužna da ga boljelo toliko , da bi ga , da je u snu   imo bajonet, još jednom   hekno. Ali ne u đigaru već u srce, direkt.

Njen  glas mu govorio:

-Nemoj , mamlaze,  sada mandrknut, bolje ti je. Pržun te garant  čeka, vrati se. Trebaš nam ovdje, da budalešeš i da se junačiš. Možda se iskupiš za neki drugi put.

Poslije tog sna se Deba probudio.Valjda jetra od akšamlučkog života već očvrsla bila, a nije joj se umiralo. Gdje će one silno iće  i piće ostaviti onim temo zveknutim bjelavskim jalijašima. E vala neće niko njegov tal popiti i meziti.

Deba nam pričao da je sanjao djeda koji mu je poručio:

– Ne traži Garavušu, ograjisaćeš.

Poslije četrdeset dana došo sebi. Nabavi električna invalidska kolica. Jedino se tako mogo kretati i pravac Cicvarića kvart.

Tamo ga niko ne poznaje.Kažu njima ljudi sa eletrikom izazivaju strah.

Ne pomaže ni:

-Romalen, čavalen to sam ja Deba vaš drug, Garavušin dragi.

Vrata se za vratima zatvarala,čak su se na prozorima kapidžici daskama zaklamfali. Jatagan mala zanijemila.

Tek na uglu ,u cvijetnjaku ,jedan  bijeli starac na koljenima kleči  i Bogu se moli.

Gleda ga Deba i ne može sebi doći. Isti on i u kolicima ručnim doduše . Za razliku od njega samo bijelu bradu ima , pola mu lijeve noge fali i moli se. A on se ne zna moliti. Ma naučio bi on , i htio je ,  al odakle mu vrijeme.

Zove ga Starina , pokazuje mu da se parkira pored njega, pa mu stade besjediti.

-Sinak moj, što je bilo bilo je i ne mre se izbrisati. Prenesi  Dobrom Dijanu smo uzeli , jer je čekao toliko turoban i bolan život , a on joj ne bi mogao pomoći. To je tolika ljepota i nevinost Božija bila da bi se sav dunjaluk nakačio na nju. I dobrim i zlim. Jednostavnije je bilo stvar okončati na dragonski način, nego pustiti da je kolju čitav život. Frku su slomili zvijeri i dobri ljudi kao ti. Nevinost je ponekad slijepa , pa se daje kome treba i ne treba. I zbog vas je uprljala svoju čestitost. Da bi je oprala, mora patiti i to debelo. Tako će ona misliti. Treba samo voljeti. Garavušu smo poslali sa čergom da malo luta i da te zaboravi. Unesrećio bi je kao i Frku i Ankicu. Više ne hodi tim putima. I ne griješi. Rode moj, nisi ti loš, ima još dobrote i ljubavi u tebe. Idi sad i pozdravi mi mi moje dvore, moje Sarajevo Grad Čednosti ..

Deba bi htio da plače, a ne može, progledao je. Htio bi da pita, a  ne može. Starac je nestao. Vidio Deba kako se sa neba spustile električne,pokretne stepenice i starac se polako u drvenim kolicima uzdigao u plavet. Okreće se okolo i htio bi da nekog pita:

-A šta sada mili moji? Kud ću ja?

Tišina i tajac. Muk i tišina. Samo zvrče električna kolica.

Poslije vojske je samo Frku tražio, nije je našao.

Jednom sreo Ankicinu najbolju drugaricu.

Ista Frka, ni tetka joj, pokoj njezinoj duši, nije toliko nalikovala. Ista Garavuša , ni cvijeće joj u kosi nije toliko nalikovalo. Bijaše to jedno ubavo djevojče, vo Maćedonije.

Zemljotres proživjela, kad je osam godina imala.

Zdrmalo na Skopljato po sred mrkli mrak, nigdje njene  zgrade, ni 85 posto drugih , totalka i nema ih više. Ona na petom spratu, na krevetu sa sestrom malom probudila.Četiri sata i 17 minuta bilo, kad je heknulo ;tako joj rekoše.

Roditelji dva metra od njih vise,za užad lifta se drže.Nigdje maknut nisu mogli, niti žele. Smrti i mokraće na sve strane.

Vlast reče preko hiljadu mrtvuh, oride dvjesta iljada duša bez doma ostalo. Dobra im procjena: Nešto više od od hiljadu mrtvih. To je za 25.9o9  manje kako je vojska izračunala, ono nezvanično. I u pravu je vlast, broj poginulih je zaista bio preko iljade. Dvije,  tri, desetina iljada insana manj ili više,vlast nije briga. Mrtvi su mrtvi, a na živima svijet ostaje.

Vrištanje, jauci,lede djetetu krv u žilama.Sat-dva poslije svanuća dođoše crvena kola. Jedva ih nekako spustiše.Zgrada zadrhti,stepenice nazad i sve tako.Dva sata ih spuštali.A njihove misli  ostale ostale na sedmom spratu zgrade,ni na nebu ni na zemlji.

Tada prvi put oficirama dozvolili da mogu sami prekomandu birati mogu   prekomandu.Tako ubava dođe u Sarajeve,koju godinu poslije upozna poderanog jetruonima.Uzeše se i još uvijek žive zajedno . I poslije dunjaluka.Nisu imali djece. Aferimi ! Abortirala ubava moma prije nego se uzeše.

Deba sreo Mirjanu P. vo Skopljato, godinu dana poslije šabačkog ,jetrenog karambola,ali poznavao je prije vojske,jedva da je zamjećivao.

Takav je život.Jedna se vrata zatvore, ukažu  se ona koja su čitavo vrijeme dobrodošlicom  bila odškrinuta.