Autor
Hajro Šabanadžović
Paralele
Vizija Cvijetni tepih
Velovi grada čednosti Plavetna svjetlost
Krajolik nad Modrom rijekom Krvava trešnja
Bjelavski konzilij Plišani krajolik
Duše umrlih Milost
Vali luduju Snovi lelujaju
Ciganska noć Purpurno nebo
Centofilija Ramovi za slike mojih ljubavi
za sna vjerno sričem molitvu
-neka se pokrenu zidovi
neka se okrene okon izjutra istoku
u horu me prati ledeni lepet gugutki
i zvonjava rasplakanog stakla
zaigraju zidovi – razdržljivci
vrtoglavo
pred zoru su smoreni
za isto mjesto zakuju
i razliježu plač
po snu jedino pridošlo
-do postelje dopuzale smrzle ptice
o vreo vrat vješam ih u nisku
gugut im otkidam i prizivam san
Avec le temps
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
On oublie le visage et l'on oublie la voix
Le cœur quand ça bat plus
C'est pas la peine d'aller chercher plus loin
Faut laisser faire, c'est très bien
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
L'autre qu'on adorait, qu'on cherchait sous la pluie
L'autre qu'on devinait au détour d'un regard
Entre les mots, entre les lignes et sous le fard
D'un serment maquillé qui s'en va faire sa nuit
Avec le temps tout s'évanouit…
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
Même les plus chouettes souvenirs
Ça t'a une de ces gueules
À la galerie, je farfouille dans les rayons de la mort
Le samedi soir quand la tendresse s'en va toute seule
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
L'autre à qui l'on croyait, pour un rhume, pour un rien
L'autre à qui l'on donnait du vent et des bijoux
Pour qui l'on eût vendu son âme pour quelques sous
Devant quoi l'on se traînait comme traînent les chiens
Avec le temps va, tout va bien
Avec le temps…
Avec le temps va, tout s'en va
On oublie les passions et l'on oublie les voix
Qui vous disaient tout bas, les mots des pauvres gens
“Ne rentre pas trop tard, surtout ne prends pas froid”
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
Et l'on se sent blanchi comme un cheval fourbu
Et l'on se sent glacé dans un lit de hasard
Et l'on se sent tout seul peut-être mais peinard
Et l'on se sent floué par les années perdues
Alors vraiment, avec le temps on n'aime plus
Vremenom
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Zaboravljamo lice i zaboravljamo glas
Kad srce više ne drhte
Nema se više šta reći
Morate to pustiti, jer je lakše
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Onaj koga smo voljeli, tražili na kiši
Onaj kojem smo čitali u pogledu
Između riječi, između redaka u zjenicama očiju
Nježne zakletve koje noću šeću ulicama
S vremenom sve nestaje …
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Čak i najljepše uspomene
Sve izgleda čarobno
U galeriji, pretražujem staze smrti
Subotom uveče, kada nježnost odlazi sama po sebi
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Onaj kome ste vjerovali i u najsitnijim stvarima
Onaj koji je nudio vjetar i nakit
Za koga bi prodali dušu za nekoliko novčića
Ispred kojih smo se mazili kao psi
Vremenom prolazi , i to je u redu
Vremenom …
Vremenom se sve prolazi
Zaboravljamo strasti i zaboravljamo glasove
Koje šapuću riječi siromašnih ljudi
“Nemoj se vratiti kući prekasno, nemoj se smrznuti .
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
I osjećamo se kao bijeli umorni konj
I osjećaamo se smrznuto u krevetu sudbine
I osjećamo se usamljeni , usmaljeni kao slikari
I osjećamo se prevareni sa tim izgubljenim godinama
Stvarno, vremenom ljubavi više nema
Malo je sretnika vidjelo zemlju sa prostorne distance.
Svi do jednoga se slažu:
-Zemlja je nešto javeličanstvenije što se u u ovom dijelu univerzuma može vidjeti i doživjeti.
Pored uzvišenih osjećanja , javlja se i tuga zbog toga što tako malo volimo , cijenimo i poštujemo
tu jedinstvenu ljepotu koja je ljudima od Milostivog darovana.
Astronaut, Ron Garan, podijelio je svoju fasciniranost viđenja Zemlje iz svemirske perspektive :
“Vrijeme je stalo, a ja sam ostao preplavljen emocijama gledajući Zemlju,
tu očaravajuću, krhku oazu koja nam je data i koja štiti sav svoj život od okrutnosti svemira.
Odjednom me obuzela tuga.”
Zato, pogledajmo snimak i iako većina od nas neće imati priliku vidjeti Zemlju na ovaj način,
najbitnije da shvatimo da je to jedini planet koji možemo zvati svojim domom
i vjerovatno jedina Zemlja u poznatom univerzumu koja je ,
sa Božijom Milošću , ponudila prelijepo utočište , dom i sigurnost ,
jednom luckastom i čudnom biću kao što je čovjek.
Svu noć sam tebe snila,
svu noć je padao sneg,
tiho, tiho, tiho,
na kolibu i breg.
Sad gledam sivu zoru,
sad skoro sviće dan,
a tebe, dragi, nigde nema,
sve je bio san…
Kroz brda i planine,
svu noć je vejao sneg.
Ti me grliš nežno,
sav zadihan, i bled.
Sad gledam sivu zoru,
i skoro sviće dan,
a tebe, dragi, nigde nema,
i sve je bio san…
Proleće sam snila,
i toplog Sunca zrak.
Milovanja nežna rasteraše mrak.
Sad gledam sivu zoru,
sad skoro sviće dan,
a tebe, dragi, nigde nema,
sve je bio san…
Nekada nas neke riječi zadeveraju.Ne možemo ih otkačiti iz malog mozga.
U zadnje vrijeme se sa nama druži dotična.
Ta dotična ima dotičnu.
Kako ne bi prijateljovao sa dvije dotične.
Možda iskrsne još koja.
Lijep ovaj izraz dotična. Za svašta se može upotrebiti , a mere biti i svašta može označiti, značiti, i progutati..
Nama mahalašima ona znači samo jedno. Jedna , uh jedina.
Nije boni Drina, kako vam to može pasti na pamet?
Ima Drina i Drina, i krivih i pravih i krvavih i pušačkih.
Dobro i ova naša dotična , jedna , ah jedina ,mere biti ista taka.
Ima ona milje i milje velova. I okukasta, i kriva, kristalno čista i krvava.
Može biti i pušačka. Recimo uzme Drinu ili neki cigar i zapali. Nisu ljubiteljice tompusa , guši ih , i pritišće. Skoro im suze na oči izlete. Prvine. Ali ako treba , navikne se i mere i to. A bome, poslije ne mere bez toga. Ni slučajno, inače presvisne.
Takva vam je ta dotična. Visoko kvalificirana in premazana svim mastima. Ma može i maslom , što ne more. Ne mere je čovjek ni za vrat ni za noge spotaći.
A i kako bi?
Nema ni vrata ni noge . Krije ih ko zmija . A fakat je ponekad i prava zmija ljutica. Tada neko mere stat i plakat. Ili zaleć i plakat, ako mu je tako udobnije. Ni kobra joj nije ravna . A ponekad je ne'moš ni stić.
Neki je ne stignu čitav život. A hadumi i anamo oni bježe od nje k'o od antikrista. A upavo su oni drugovi antikrista i antikristove rezidencije, pržuna.
I ta dotična mirom miriše. Kad je mirna. Kad je belajsuzluk spotakne, tukne ko tuknuta tuknutica. A šta'š, ne m're se brez nje. Slatkica se rodi ,uvijek slatkica ostane. Ko baklavica ili ružica. I valja je dobro zaljevati i svako malo nafajtati. .I češće , nego svako malo. Stalno. Jel’ ko neko plaho slatko ili nije.
Izvoljeva prečesto, pa joj htio ne htio moraš prihevtati neku tulumbicu , da joj ne bude neobično i nelogično. Ne voli zjapiti na prazno.
A to je i veoma korisno, i to obostrano. Kad baklavici prihevtaš tulumbicu, onda se one ne bi nikad razdvajale. Stalno bi se družile i zalijevale jedna drugo. Toliko su obzirne.
Samo, tulumbice su uglavnom malo krhkije i vazda zaplate.
Svako malo dotična je izbaci iz svog miljea. Tada je nazadovoljna , i nimalo obzirno joj prigovara, što je ponekad malehna, mekana i gnjecava ko pamuk i da prebrzo razmišlja, odnosno završava. Misli ; dakako. Vi ne mislite da slatko misli. Mi smo u dilemi. Za tulumbicu nismo sigurni, kažu da mozga nema, ali dotična baklavica je jako pametna.
Neće vam ona primiti na konak bilo kakvu tulumbicu. Jok. Prima samo podobne.Čvrste i izdržljive i one veće. Niko ne voli gnjecave , mehkane i malehne tulumbice.
Evo, najiskrenije volite li vi dotične ?
Ma, ne pitamo vas. Šta se barkate tamo gdje vam nije mjesto? Pitamo one koje se razumiju u tulumbice. One što su dotičnim najbliskiji rod. Jah mater i babo.
Po pitanju entiteta baklavice su samohrane. Tako se rode. Samo se hrane i dotiču, jer su dotične.
A sada muče. Ne smiju pred vama . Kažu ureziliće vas , ako lanu ije'ne.
E kad je tako i mi za danas završavamo filozofiranje o dotičnim.Vrlo nerado. Ne možemo se nikad , ni šale radi, tako lako odvojiti od nje. Nećemo reći zašto.
Ali danas moramo. Naprasno. Da vas ne urezilimo. Fini smo mi. Ne lajemo i ne psujemo. Svakako ne pred i sa ženama.
Meremo još samo u dvi – tri riči objasniti otkut to ime, dotična.
Ma to vam je sasvim jednostavno. Dotična se voli doticati van svake razumne pameti. I u tvrdo i u meko,i u krivo i u pravo , i sridu . Na volju vam , a njoj paše sve , samo neka je hejbet doticanja.
A možda niste ni skontali o čemu pričamo. To će ponajprije biti. A i ponajvamjebolje da je tako.
Što bi poete rekle:
Kokuz vazda baksuz.
U prevodu:
Kod mnogih se nema šta svoditi ni prevoditi.Kokuzluk. pa kokuzluk na kokuzluk.Nije bitno od čega je kokuzluk. Ovo mi zbog onog treća sreća.Kod onih drugih pljačka na pljačku,pa baksuzluk. I mehke tulumbice. Nismo mi krivi. Oni dodali h u svaku drugu riječ i u riječnik ubacili .Da se ne primjeti ono što se iz aviona vidi. Bajate i vehte im tulumbice.
Nije da im sihire bacamo;mi to ne znamo i ne bi učili. Oni sami sebi i sihire, i poganluk i pržun i svu bijedu svijeta na vrat kače. I pušu u uzlove. Džaba im trezori i trezorska kahvenisanja. I majčine vreće sa narodskim blagom.
Tako vam se kolo sreće okreće.Red pljačke,možda se uvali još jedan,ali obavezno slijedi red baksuzluka i gnjecavih tulumbica.
Hajd u zdravlje , što bi rekla jedna simpatična gospodična.
I neka vas svaki dan sačuva naših igrokaza.
TEBI PEVAM OVE NOĆI
U ovoj noći, dok mirno spavaš,
nek’ violina, za tebe svira.
Uvek u nama, kad prođe ljubav,
ostaje pesma, što srce dira. / 2x
R: Tebi pevam ove noći,
jer te moje srce voli.
Kako da te pesmom vratim, 2x
kako ljubav da prebolim ?
Do juće ti si, kraj mene bila,
a sad je jesen i lisće žuti.
U mome oku, suza se skriva,
da drugog ljubiš, to srce sluti.
Skoro ce zora, a ja još lutam,
kako bez tebe, da nadjem mira ?
Proshla je ljubav, a još u meni,
ostaje pesma, što srce dira.
Djeca kao djeca
jedanaest ili sedamnaest
nestašna u sve šesnaest
a su žene
varljive i nestalne
k'o lati nježnog cvijeća
crvernilom orošene
milostive i vječne
neko reče kao vino
nema pojma
vino kao i so
obljutavit zna
moja žena
Bijela dama
labudica nevina
krhka kao bijela ruža
i muzika
što od iskona u srcu
biva crvena
zna
a Tišina i sni
tango plešu
na dnu oceana
Pomislis li nekad na mene
kad ugledas iste oci
koga ljubis ovih dana
uzivas li u samoci
Pomislis li nekad na mene
stare vatre nisu zgasle
cuvam za te zute ruze
na mom srcu su izrasle
Zute ruze, zute ruze
kazu ti sve
dok se smijeh i suze bore
ne cujes me
Zute ruze, zute ruze
jos mirisu
sve sto imam, sve je tvoje
a ruze stoje na srcu
Pomislis li nekad na mene
kada vidis zaljubljene
sjetis li se nasih noci
ili su zaboravljene
Najhuđa buka, najslađa buka,
Najluđa buka što se diže –
Nju ptice prave u proljeće
Kad ljupki konac noći stiže.
Mart je odvojen od Aprila
Onom granicom čarolijskom
Za kojom ljeto oklijeva,
Gotovo odveć nebeski blisko.
To podsjeti nas na sve mrtve
Što skitali su tuda s nama,
Okrutno dražim učini ih
Rastanak svojim vradžbinama.
Podsjeti na sve što imasmo,
A za čime se sad uzdiše.
Skoro želimo – sirenska grla
Da odu i ne poje više.
Hitro, ko koplje, uvo može
Slomiti srce čovječije,
Pa zaželimo da uvo srcu
Tako pogubno blizu nije.