Monthly Archives: Decembar 2022

Cveće zla LXII

U mirisnom kraju kojim sunce žari,

pod purpurnim svodom palmovih stabala,

otkud lenjost plavi oči poput vala,

ja videh kreolku još neznanih čari.

Bleda joj put žeže; smeđa čarobnica,

dok, visoka, tanka ko lovac korača,

otmeno uzdiže lepi vrat dugačak

i mirno se smeši, samosvesnog lica.

Da u kraju slave vi živite, dete,

kraj zelene Sene ili kraj Loare,

vi biste krasili zamkove nam stare,

U čijem bi hladu pesnici sonete

za krupne vam oči u svom srcu vili,

i od crnaca vam pokorniji bili

Da, mi nećemo lutati više

u kasnoj noći ti i ja,

i zalud srce ljubavlju diše

i mjesečina još uvijek sja.

Jer duša kreće već iz grudi

uz mač što hrli sad u boj;

za predahom mi srce žudi,

i ljubav traži kraj već svoj.

I zalud noć sva voljenjem diše

i zalud njoj će uskoro kraj,

nas dvoje neće lutati više

uz mjesečine blistav sjaj.

Mila moja

Tvoj čuperak plavi i bandak osmjeh još mi se motaju u glavi.Vrijeme je zakazalo.Nije izbrisalo tvoj lik iz moje uboge duše.

Mnogo si mi prelijepih pjesama poklonila. U moje srce si mnoge nježnosti i Oči svoje utkala,da nikad ne pobjegnu od mene.

Glas Tvoj miluje moje  ljubavi i sjećanja, i  u moju samoću ih zovu. Bude mi lakše. Mrven. To je sasvim dovoljno da upijam darove tvoje i da se Bogu Jedinom molim da te čuva na tvom putu.

Pjesma ova , već dugo vremena tišti.

Nekada davno,  sunce bilo je purpurno, nebo safirno, trava smaragdna, srce milostivo, a duša nevina. U toj ljepoti se gubim i vidim Tebe, malena moja.

Osmijeh si prekrasni , krajoliku poklonila, a plače ti se.

Pišeš mi pismo, a boli Te.

Pišeš mi pismo, a ne žališ se i ne plačeš.

Samo pitaš da li  volim Te i koja me tada ljubljaše.

Ponosna si žena , djevojčica , srna , a moje ćeš laži i nevjeru preboljeti  samo da ostanem.

To me zabolilo mila.

Ponos

Ti nisam mogao oprostiti. Bio sam mlad i nisam znao šta ću sa tolikom ljubavlju, koju si mi poklanjala.

Sada znam šta bih sa njom i evo pišem Ti.  

Ali ne znam gdje si Ti,  kako da Te pronađem.

Pišem Ti ,  jer nemam , skoro da i nemam , kom.

Sve moje ljubavi su bile umorne i samo su odlepršale.

Sve moje ljubavi su otišle.

Pišem Ti , jer sada razumijem Tvoju ljubav i Tvoju tugu.

Ja sam još uvijek ovdje, a gdje si ti?

Malo je žena voljelo kao  kao što si Ti i imalo osmjeh i pjesmu što se Ljubav zovu.

Umorna od čekanja mene neuviđavnoga Ti mi pobježe.

Ne znadoh gdje!

Kad saznah , kasno bi za sve.

Al’ viđam Te.  Još si  mi ista, mila moja.

Prelijepa i krhka.

Ko Grlica u polju djevičanskih ljubičica , što željna  radosti osta gladna , jer nevinost ne želi kljucati.

Takva si Ti.

Izvini, nije pošteno , ali rečiću :  ista ja.

Srce daješ, a ne pitaš ništa.

Sebe darivaš,  a boli Te.

Iščekuješ jednu ruku ljubavi , usne zaljubljene da Ti djetinje lice  rose i miluju.

Pišem i ne tražim da mi kažeš gdje si.

Sram me mila moja .

Pustih Te da odlepršaš, ne saznavaši koliko ljubavi u mome srcu diše za Tebe.

Stidim se mila moja.

Dozvolin san ,  da Te oni bezumnik , oni gnjida od čovika, što tuđe grijehe slika i obznanjuje svitu, međ’ tujine odvede, a ne progovorin, ni dvi-tri riči , da mi oprost daneš i ostaneš.

Moja duša sada je umorna i upraljala bi bjelinu Tvoje, kao što su tamo tujinci htjeli.

Pišem i ne tražim da mi kažeš kako je  srce Tvoje umorno.

Da i neugodno mi je, što više ne znam od kojih pjesama tebi bude lakše i koja tebe tišti.

Ali molim te vrati se, biće nam lakše.

Možda ćemo tugovati , ali opet ćemo se voljeti, makar ti živjela međ’ velovima sunčanih vala,  a ja u snježnim  danima kajanja.

Možda će nas boljeti, ali bićemo na pola koraka , na dohvat one, djetinje  ruke što miluje i voli.

Da vrati se mila, biće nam lakše smiraj naći.

I oprosti mi.

P.S

Mila moja,

Volim te i vratio bih Ti , sve pjesme i ljubav tvoju. Ali mnijem, šta bih je radio bez osmijeha i očiju tvojih. I pjesama da mi dušu steru.