3. Zašto je svemir uređen tako da je moguć život u njemu?
Po svim zakonima verovatnoće, mi ne bi trebalo da postojimo. Galaksije, zvezde, planete i ljudi, sve ovo moguće je u svemiru koji se širio baš ovom brzinom baš u određenom vremenu posle nastanka. Ovo širenje je odredio odnos potisne sile tamne energije i gravitacione sile mase univerzuma, kojom dominira tamna materija.
Da je tamna energija bila malo jača, svemir bi se širio nešto brže i ne bi bilo vremena da se formiraju galaksije, zvezde, planete i život na (koliko znamo) jednoj od njih. Da je tamna energija bila samo malo slabija, svemir bi se urušio sam u sebe.

4. Odakle dolaze astrofizički neutrini?
Postojanje neutrina sa izuzetno visokom energijom je projektovani rezultat sudara kosmičkih zraka s fotonima, u pozadinskoj kosmičkoj mikrotalasnoj radijaciji, koja prožima univerzum. Ali ono što pokreće ovaj proces i kako se ubrzavaju kosmički zraci, to su otvorena pitanja. Jedno moguće objašnjenje je da materija koja upada u supermasivne crne rupe u centrima galaksija rađa kosmičke zrake, ali to je samo nepotvrđena teorija. Inače, majušni neutrini koji nastaju iz ovih sudara u sebi imaju toliko energije da fizičari priznaju da prosto ne znaju kako bi objasnili ovu pojavu.

  

5. Zašto je kosmos sačinjen od materije, a ne od antimaterije?
Antimaterija je u suštini isto što i materija – ima sva njena svojstva – osim naelektrisanja. Univerzum je, pretpostavlja se, započeo svoj život s jednakim delovima materije i antimaterije, ali materija je nekako „pobedila“, pošto su se obe ove supstance uzajamno uništile neposredno posle Velikog praska, a posle „bitke“ je ostala samo mala količina od početne količine materije. Zašto je antimaterija „izgubila rat“, to niko ne zna, priznaju fizičari. Neki misle da odgovore treba tražiti u izučavanju procesa koji se zovu „kršenja pariteta naelektrisanja“, u kojima čestice propadaju u materiju.