Daily Archives: 6. Septembra 2023.

Kad eto napokon  i njih !  Iz kuće idu dva najprisebnija čudaka konzilija. To se Mojsije i Herco  približavaju. Polako se zanose, jer pravih pravcatih  hamala se igraju . Mojsije natandario harmoniku leđno, u jednoj ruci tegari  dvije flaše kurvoazijea.  U drugoj drvenu  šćemlijica naopako okrenutu, a u šćemlijici pet  kristalnih čaša. I Herco nosi šćemlijicu , ali i kašet piva par tanjira lahke jutarnje meze , presloženih jedan preko drugog.

Privlače peškun. Harmonika je naslonjena na otoman. Mojsije uzima sinoćnji kurvoazije  sa peškuna, zamahuje i pogađa zid iznad leje žute jagorčevine , pored  gavrana koji se kezi . Riknu flaša ko karabituša .Tisuće ljutih dijamantića se prosipa po žutini krhkog cvijeća . Krhki cvjetići namah usahnuše. Crni gavran ni mukajet . Zna znanje! Njemu insani ništa ne  mogu . Statični su i izgubili sponu sa prirodom, iako je on mnogo stariji od njih.

Mojsije se zgrcnu i pocrveni: Žao mu cvijeće. Ostario , godina spreco , a jako presto misliti o posljedicama.

-Obajatio .

Pravda se .Kaže, žao mu jagorčevina , previdio uzročno poslijedične odnose. Baš sam blesavi katil. Lako je po cvijeću, ko po ženi.

Herco spusti šćemlijicu , dade mig Jeli Leli Jeleni da nabaci mezu na paeškun. Kašet piva nosi do šadrvana i stavlja ga ispod one frljave i here druge slavine koja ne prestaje da žubori svježinu .

Svima se čini ,  Dobri nije pri sebi. Mojsije uzima jednu flašu kurvoazijea  i  pet  čaše dodaje onima sinoćnjim dvjema. U svih pet čaša sipa piće., one dvije od sinoć sklanja na sredinu peškuna.

Dobri ga začuđeno gleda. Zna se, on nikada prije akšama u sebe ne trpa otrov ,  a ni oni, uglavnom. A na kraju krajeva  , što će tu tolike čaše , , nema Frke Frkice .

Nikoga ne pita gdje je? A kad ne pitaš , ni odgovora nema. Čak i ne želi da mu iko odgovori na nepostavljeno pitanje.

Otišla, ostavila ga. Tačka .  Bez zapete,  uskličnika ili upitnika! Šta se tu može? Sunce i dalje jedri plavetnilom neba. Ptice visoko lete , šadrvan hladi đardin i pivu , konjak je na stolu. Meza mami , harmonika samo što se nije sama razvukla.

Prelijepi život odi  dalje.

Valjda!

Mojsije klima glavom i kaže, neka trebaće nam. Dobri ne zna jel mislio na čaše ili život. A i to nije važno. Prosto pravilo dvojno. Gdje ima života ima i čaša. Gdje ima ćaša zakucaće i život na vrata.

Odjednom Dobrom srce nešto trga i probada. Nije dobro, ni rođena mu mati nije nikad  bila ovako uviđavna, kao ova mila djeca. I ova žena koja  nije, a jeste dijete . Veliko . Nešto nije dobro, sigurno se nešto dobroti miloj dogodilo.Pogleda u Mojsija , drito u mubarek okice koje se ozariše kao da ih neko najljepša pitanja pita.

Mojsije onako, svojski , jaranski , muški i po mahalski kako je naviko ,ni jen ni dva , ni tri ni četiri , nego  drito , hek u čelenku , tek toliko da potrese i razdrma  mali i veliki mozak I ganglijama zaledi srce i dušu . A bome i utrobu.

-Frku odveli u Vranje , večeras je udaju!

Svi zinuli u Mojsijevu elokventnost i „uviđavnost“ , pa onda u Dobrog da vide dokle je čaša pelina puna .

Dobri  se samo strese, zastade, pogleda na peškun, dohvata plavu kutiju, jermenka samo što ne zaigra i iskoči. Njegov je pogled čist , nimalo zbunjen, on uzima cigar, lupka ga o siluetu, stavlja cigar usta.

Glava mu još uvijek puna miline i tuge djetetovag glasa koji mu još uvijek u damarima titra.

-Ne da’ bajka, nikako,  dani proljeća, stađuni moji ne popuštaju..

Zatim opet sliježe ramenim, uzima Mojsiju cigar iz ruke i pripaljuje svoju. Vraća Mojsiju nejgovu   i udahnjuje dubok dim i polako ga otpuhuje , kao da mu je  jedina briga na dunjaluku da dim ne ode na pogrešnu stranu.

Diže Frkinu čašu sa pićem, malo zagleda, prazna je. Sipa u nju zlaćani  kurvoitd. i prosipa je preko desnog ramena i spušta je. Uzima svoju , otpija gutljaj , sasvim normalan, cokne, ali čašu drži u ruci.

Gleda Mojsija i Hercu , zhvalan . Problem rješen? Nema više nedoumica. Sve je jasno.Žene ne gleda, žao mu ih. Postidjele ga. Maločas su plakale, a i sada su uhabljene zbog tuđe nesreće. A nije nesreća. Kako mere bit nesreća kad se žensko udaje? Svatovi , veselje , korak u novi život.

Dobre su to žene, neka im nebo  podari svu sreću koja će im biti  potrebna. A biće im prijeko nujna .I nek se i one udaju za one koje biraju.

Pa se ponavlja:

-Još je prejako to  proljeće, ti stađuni moji, sve odbacuju. Bajka ga štiti i razgrće mu pute…

Njih četvoro ne razumiju šta on mrmlja i ne žele da misle šta mu to dođe. Ali dobro je , lini im se . Pogled mu se razbistrio.Suze se izgubile. Glas čist , zvonak i poetski. I dosta smiran . skoro hladan. Pita ga jel mu herc u dure? Herco klima glavom, ko nov.  A Dobri mu sugeriše da on dobro pjeva,a Mojsije savršeno svira svaku. Može li ona:

“Snijeg pade na behar na voće,

Neka ljubi ko god koga hoće.”

Musa odahnuo, ne puno ,ali sasvim dovoljno da uzme ćemane i da akordi krenu.

Herco je zatečen,ali zapjeva je.

Dok je on pjevao Dobri je baštu obilazio i sakupljao  maločas bačene   rozaklije i ribizle.

Zna se,  jednu po jednu. Otišao bi do šadrvana i jednu , po jednu prao, pa ih na sto stavljao.Tako dvadeset tri i po puta. Jednu mu ,onaj isti   gavran , prepozno ga mangup sa Dijaninog mezara ,  ispred nosa ukrade jednu rozakliju .

On ga ne tjera i ne kori.  Svako svoj posao  tegeri i radi. Tako je krojen svijet .

Mojsije se opet  zabrinuo. I  ljube . Herco ništa ne vidi, uživio se , teška pjesma, oči zatvorio, da ga srce ne hekne.

Kad je završio , Dobri malo huknu, ko da je veliki posao završio, stavi bobe na sto  i rukama pljas po rubizlima i zrnima rozaklije. Tako je udarac silovit bio da se ni jedna kap nije prolila.Samo se u jednu kašu izmješalo. Ne zna čovjek šta bi ribizla, a šta grožđe. Svi se štrecnuše .

Tada sjede. Uzme Frkinu čašu, ponovo je napuni i prosu je preko lijevog ramena. Zatim je heknu na isto mjesto  gdje se kurvozije još po jagorčevinama cijedi.

-Neka joj je hairl!

Zapali cigar i svoju čašu do kraja isprazni, blagim pogledom  , zabezeknute grlice pomilova:

-Izvinite moje dame za mali neposluh i zamolite vaše ašike ,da mi još samo Vranjanku odsviraju i zapjevaju.

Zlata i Lela Jela Jelena iznenađeno gledaju, smješe se i prilaze. Znaju dobro će sa Dobrim sve u redu  biti.Valjda ?

Sjedaju,  jedna sa jedne desne strane, druga sa druge lijeve strane. Dobrog u lice ljube , o vrat mu se objesile.

Muzikant i Herco su već u zamahu .

Baštom prolijeću i jure  novi oproštaji i živi ta nesalomljiva nada da će ljubav pobijediti, kad tad.

No,  pjesma  o Vranjanki je skeptična. Ona je srce njegovo odnijela.

Život ide dalje,misli Dobri, ne usuđuje se pogledati u sunce, oči mu vlažne , a sunce ko sunce, izaziva suze, uvijek. Čak i kada nema suza u očima. .

Prinosi čašu ustima i sve nešto očekuje da će odnekle, iz ruža , iza kapidžika ili šedervana sa kezom na debilskim usnama iskočit Debe  i  obajene zažagat:

-Ja bih je natakario ,da je tri puta  bolesnija i poganija bila…

On  mu ne bi odgovorio:

-Ne ide to tako Deba, ljubav je nešto sasvim drugo.

Tada  se Deba ne bi  zamislio i pitao :

-Šta tu ima da se misli ili ljubav  da se petlja u takar…

Začuje se topot.

Svi kontaju evo Debe, tako se on lomato u svojim čizmama sa debelim petame i klovnovskim vrhom.

Skoro pa Deba , ali nije , odahnuše. Ne bi ovog podneva u krajolik nikako pasovao. Hajvanski kopitar se to približava.

U đardin ulazi bijela kobila, vranjanska, Frkina vidi se. Preko leđa joj prebačena bijela serdžada. Mnogu je tu i rubinovih i safirovih boja. Nema sedla. Umjesto sedla, bijela anterija sa krvavom muhur  mrljom prebačena preko kobilinih leđa.

Kobila na trenutak zastana, nije neodlučna, više radoznala, pogledava sjene male što su se u đardinu zbile jedna do druge. Tolika đul bašta, a oni se zbili u metar dva. Što ti je insan , konta hajvan. Toliko širine, a insani se u krdo zbiju.

Strese se i zanjiska, mekano, ženski. Kopitom o šljunčanu stazu dva, tri puta uagrebe, malo glavu radosno zavrti . Prilazi im. Oni zadivljeni lepotom, gledaju i šute.

Kobila polagano Dobrom priđe. U blistavim zubima Frkin lanćić sa djetelinom sa četiri lista. Onaj  što no ga je za Frkinu nogu  lijevu Dobri jednom prikačio,  a ona ga nikad više nije skinula i što je uvijek lepršao , dok se grlica bijela  igra i graciozno njiše .

Spušta ga na peškun ispred Dobrog .Tik do njegove  ruke i ovaj uzima lančić.Kobila  ga mazno po ruci liznu, još je  slatka od onih skršenih  boba.

On ustaje,prilazi joj , grli je i miluje po glavi. Gledaju ga oči, crne ,sjajne, vatrene, blage. Vesele su to, prelijepe Frkine oči, ali u ovima nema tuge ni bola.Samo neki topli  insanski smiješak, koji zavodi.

Kobila ga razumije i klima glavom, šeretski se krevelji. Još jedan put glavu nasloni na njega, spusti se na koljena, molećivo ga gleda i čeka.

On poruku shvata. Uzima i diže anteriju, pomjera je naprijed, hvata se za grivu i skače joj na leđa. Nije ni uskočio, kobila se diže i sva radosna, uz veselu njisku, iz đardina jurnu.

Odleti Dobri u susret suncu. Odgalopirao , ni okrenuo se nije.

Lela Jela Jelena djetinje  pita :

-Hoće li se vrnuti?

Šutnja.

Nije se vratio , samo je odjahao.

Tako su se za sve njih završili nevini galopi snova.

Iza ugla, odmah do kapidžika đul bašte u svatu , u busiji , su čekala neka nova  vremena, vremena stampeda.