Bosna zemlja Božije milosti – Pred ponoćna Galerija

 

 

 

 

 

 

Zaljubljen u sne                                                        Ograđeno proljeće

 

 

 

Miris proljeća                                                            Strast i refleksija

 

 

Purpurna plavet                                                                       Violetni đardin

 

   

Duga u vrtlogu                                                                               Ona je osvit

 

 

Miris tuge                                                                               Snježna noć

 

 

Fragmenti                                                                            Oblaci  zalazećeg sunca

 

 

Zelena dolina                                                                 Sjena od plamena

 

 

Novogodišnje slavlje                                                          Dan ruža

Frederiko Garsija Lorka – Nevjerna supruga

 

 

 

MjesečinaRijeka rastanka  Privid Zabava

 

NEVjERNA SUPRUGA

 

I odvedoh je na rijeku

misleći da je djevojka,

a imala je muža.

 

Bilo je to u noći svetoga Jaga

i kao po dogovoru –

pogasili su se fenjeri

i zapalili svici.

 

Na poslednjem uglu ulice

dodirnuh njene zaspale dojke

i odjednom mi se otvoriše

kao grane zumbula.

 

Njena uštirkana suknja

zvonila mi je u ušima

kao komadić svile

rezan sa deset noževa.

 

Bez svjetlosti u svojim krošnjama

drveće je poraslo.

I horizont pasa

lajao daleko od reke.

 

Pošto smo prošli kupine,

vrbe i trnje,

pod velom njene kose

iskopah jamu u vlažnom pesku.

 

Ja skidoh kravatu;

ona skide haljinu.

Ja otkopčah revolver,

ona skide četiri jelečića.

 

Ni smilje ni puževi

nemaju put tako finu,

ni velika ogledala

ne blistaju tim sjajem!

 

Njena su mi bedra bežala iz ruku

kao iznenađene ribe

pola u ognju a pola hladna.

 

Tu noć sam projurio

najlepši put

jašući kobilu od sedefa

bez uzde i uzengija.

 

Čovek sam i ne dolikuje mi

da kažem šta mi je rekla;

savest mi nalaže

da budem diskretan.

 

Prljavu od poljubaca i peska

odnio sam je na rijeku.

Ljiljani su se mačevali

sa vetrom.

 

I ponašao sam se onako

kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.

Poklonih joj kotaricu

od žute svile.

 

I ne htedoh da se u nju zaljubim

jer je imala muža,

a kazala mi je da je devojka

kad sam je odveo na rijeku.

 

Dobri se ne vraćaju

 

 

 

 

Ustane

priđe mi

klekne

gleda me molećivo

lijevom rukom prima moju desnu

onu od milosti

prinesi je čelu

pa usnama mekim

poljubi je

pa je opet prinese čelu

prisloni je na obraz

spušta  je

usne i  poljubac dodir lahora

prislanja je na svoje srce

ono bije

i  vrišti

ja ne razumijem što

 

zatim

desnom rukom krade moju lijevu

onu od srca

nježno

daškom bez dodira  ljubi je

prinosi čelu

miluje je obrazom

i opet ljubi

prislanja je na svoje srce.

ono bije

i vrišti

ja se pravim da ne razumijem što

nisam mu ja tamo neka Bjelavska djevojčica

 

molim te

mila

nemoj mi ubiti tu djevojčicu u sebi

ubij bol

nju pusti da zaleprša

da  se raduje

igra i juri

 

tu zastane

kaže mora nešto završiti

ode

 

mislim

hoću da vjerujem

da je izašao samo da ne bih vidjela

da plače nad  sudbinom

živo zakopane djevojčice u meni

 

ja zaplačem

ali se brzo smirim

ne ide to

neću da vidi moje suze

hrabra sam ja

uzalud

nije se  vratio

kao ni onaj moj

 

oni koje otjeramo

tragove duboke ostavljaju

posute ljubavlju

vratiću se mila

kad se ljubičice jave

dobri se nikad ne vraćaju

šapće mi zaljubljeno srce moje

 

Dan po dan


Ona Sanja

 

 

 

Bleki godinama što prolaze

 

 

Život odi dalje

dan po dan

lebdjeti

milovati sjećanja

vino ne pomaže

tuga još manje

previše bole sjećanja

znam probao sam

i doticao dna

i dizao se

preostaje

Sanjati

a sutra …

Tko da zna?

možda  bonaca dozove

malenu brodicu da uplovim u ljepotu

dana u kojem sve miriše

skutima  nasalomljive Krhke ruže

 

 

 

Tatjana Lukić – Strah I

između dojke – prvog vrela

i lakome mene a bezube

raspinjao si prva svoja ticala

grušao mlijeko kap po kap

u ugljevlje

 

u rastu u izdanku

kosti mračio

 

sve tanane vlati

koje lijevu desnoj priklanjaše

u hodu su tvoj oštri nokti rasjekli

 

u kolo vodenično promečući lik

san za snom raznosio

 

vode u koje zalazila sam

nasmijana naga

učas su se okamenile na tvoj mig

 

zemljica se od koraka moga lakog

okretala

teškom i mrklom trudu

-stare koste da premeće i brsti

 

i evo me

kakvom si me htio

 

na čistini na mahnit vjetar

svi se zaleti moji sjatiše

pred zmijom ljuticom razgolili njedra

 

ba klonuće

koje predstoji

odavno priviknuti

 

 

 

 

Bogohulni užas ispred Džamije i Kulturnog centra Kralja Fahda u Sarajevu.

 

Prolazimo pokraj Džamije i Kulturnog centra Kralja Fahda u Sarajevu.
To je ona džamija sa pretenciozna dva minareta , na koja se nikad niko osim graditelja i montera razglasa nije popeo.Oni su obavili posao. Ezan će obavljati zvučnici,a lijenim hodžama neće duša na nos izaći,dok se ne penju par basamaka u slavu Bogu milostivog.
Narod će kao u svugdje u Sarajevu  Gradu čednosti slušati halabuku „pažnja , pažnja“ – “Achtung-achtung” u vašem kraju…

Srećom prolazili smo pored džamije kada nije bilo ezana koji bi nas plašili ,
i zastali zadivljeni užasom prizora koji je spotakao naše tankoćutne poglede.
Pomislimo – vašarske šatre ispred džamije, to je već nešto novo,neviđeno.
Priđosmo , pogledasmo i problijedismo.
Neke debele bradate kreature se kreću između improvizanih šatri.

Protiv nakaza takvog obličja i izgleda smo se četiri godine borili,
i uz pomoć Boga Jedinog izborili .

Nema mjesta panici, mislimo mi, četnici još uvijek ne smiju ovuda hoditi,
kko već po skupštini genocidne tvorevine vršljaju i svoj narod plaše.

I dozvasmo u sjećanje na Isusa / Isu  (Neka mu je spas od Boga),
i scene iz filmova koje nam se od malih nogu motaju u glavi.

2.13 Blizu bješe Pasha judejska,i Isus iziđe u Jerusali,
14 On nađe u hramu prodavce volove,ovaca i golobova, i mjenjače novca.
15 Načinivši bič od uzica,on ih istjera sve iz hrama,
a tako isto ovce i volove, a mjenjačima prosu novac i izvrnu stolove;
16 i reče onima koji prodavahu golubove:
Nosite to odavde ne činite od hrama Oca moga doma trgovačkog.
(Jevanđelje po Jovanu)

Ruglo ,braćo, ruglo ispred Svetog doma Božijeg.

Bogohuljenje mili, Bogohuljenje nezajažljive , licemjerne  sorte.

Buvljak ispred džamije koje vode isključivo bradate spodobe selefističko-vehabijskog imidža.
Ako se dovede u kontekst da je Saudijska Arabija finansijer tih „vjernika“ ,
vjerujemo da imaju barem  saglasnost imama i mutevelija,
posredno i takozvane Islamske zajednice.
Ništa novo od onih koji su sljedbenici sekti koje su se pocijepali u vjeri ,
i odustali od Božijeg užeta, i pribavili pasoš za paklenu vatru.

Osililo se ,mnogo se osililo.
Od silovanja djevojčica i žena, zastrašivanja ,ubijanja , prebijanja ljudi,
otišlo se korak dalje.
Ni Božiji hram se više ne poštuje.

Skrnavljenje Božijeg hrama i Bogohuljenje neće izaći na dobro.
Prvenstveno silnicima i njihovim jatacima.

Dan svjedočenja i istine je vrlo blizu.

Teško poganima i licemjerima, i teško.

 

Pablo Neruda -Noćas bih mogao napisati stihove

 

 

 

 

 

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primer: »Noć je posuta zvezdama,

trepere modre zvezde u daljini.«

Noćni vetar kruži nebom i peva.

 

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Voleo sam je, a ponekad je i ona mene volela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.

Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

 

Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.

Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

 

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.

I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je Ijubav moja ne sačuva,

Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.

 

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti moj pogled je traži.

Srce je moje traži, a ona nije uza me.

 

Ista noć u belo odeva ista stabla.

Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam voleo!

Moj glas je tražio vetar da takne njeno uho.

 

Drugome. Pripast će drugome. Ko prije mojih cjelova,

Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?

Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

 

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,

duša je moja nesrećna što ju je izgubila.

lako je to poslednja bol koju mi zadaje

i posljednji stihovi koje za nju pišem.

Majakovski – Flauta Kičma

 

 

I nebo,

što zaboravi u dimu da je plavo,

i oblake iscepane kao izbeglice,

ozariću svojom poslednjom ljubavlju,

što kao jektičavog

rumeni se lice.

I nadvisiću

komešanja ova,

onih koji zaboraviše nežnost i dom.

Čujte,

ljudi!

Izađite iz rovova,

pa posle doratujte.

Čak i kad

od krvi pijan,

klateći se kao Bahus,

rat kroči,

ni tad da s uma ljubavne reči smetneš.

Mili Nemci!

Znam,

u vašem dahu

Geteova je Grethen.

Francuz

smešeći se na nožu mre,

i s osmehom se ruši pogođen avijatičar,

ako se sete

poljupca otpre

tvog, Travijata.

Al’ dosta mi je ružičaste mekote,

koju stoleća podnose.

Na kolena ispred nove lepote,

našminkane,

što slavim,

riđokose!

Možda od vremena ovog,

od bajoneta oštrijeg,

kada stoleća pobeli brada,

ostaćemo samo

ti

i ja,

što bacam se za tobom

od grada do grada.

Ako preko mora odeš naglo,

skršivši se u rupu noći guste –

utisnuću u tebe kroz londonsku maglu

fenjera ognjene usne.

Istegneš li karavne kroz pustinjsku zegu,

gde lavovi su zasedu zauzeli –

prislonicu ti

pod peščanim bregom

obraz kao Sahara vreli.

Moćni,

ako zatrebam im –

reći će mi:

Idi, pogini u ratu!

Poslednje biće

tvoje ime

na usnama pocepanim granatom.

Pod krunom svršiću?

Na Svetoj Jeleni?

Osedlav zivota talase-vrance,

jednak sam kandidat

za cara vaseljene

i za

lance.

Odredjen sam da budem nov car –

tvoje lišće tu je,

na suncanom zlatu moga novca

narediću

da se iskuje.

A tamo

gde svet je ko tundra olinjo,

gde trgujući s vetrom reka se probija;

na lancu izgrepšću ime Ljiljino

i izgubicu ga u mraku robije.

Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,

nakostrešeni

kao zver kleta!

Ovo što se zari

ko lice jektičavog

možda je poslednja ljubav sveta.