Category Archives: Yossamin

U bajci
šta je snivan
ima jedno poje
posađeno maslinan
gori,
više mista
priko ceste i pruge,

kamenon gromadon štićeno
od bure sa sjevera,
šikaron zareslo tuđe poje
na zapadu
neda vitru da ga tuče,
od istoka sunce ga zoron ranon
obasjava, miluje
i grije,
a more mu lelujavo,
s juga,
miris slani kapi donosi
u litnjoj vrelini sutona

na ulazu volat od crveni ruža
šta si ih ti,
ono davno
u mom snu sadija,
pa se
priko kamenon popločana puta
ulazi
ispod odrine,
kroz debeli lad
prema kućici

s live i desne strane
nasuta je zemlja a
na njoj se koćoperi smilje u cvatu
među grmovima ruzmarina

pa se mišaju mirisi mora, cvića,
rascvali ruža u ti
desetak metara do doma

tvog i
mog

prolića svakog, još dok san bija malbra san ti cviće,
penja se na najvišu liticu
dobavit ono šta na vr stine  
cvita i nije me 
bilo straj


stavija bi ti svaki dan
ispri vrata
drugu kitu cvića
pa bi se sakrija
i s ponistre milo gleda
kako se sliglaš uzet
moje jubavi 
dare


mislija san  resteš za me
ja bidan
i pazija da prolazin ulicon
kad tebe nema,
jer me bija straj da se ne spetljan
da ćeš vidit na meni koliko te volin
a volija san
više nego žedna zemja vodu
gori uvr gomila di sunce najjače zviždi


letile su  godine na ponistri di san te gleda

kako resteš
smantan i smušen dok mater ne bi rekla
"ajde Ive više ča s te ponistre,
ma šta čučiš više na njoj..."


a Ive bi najradije 
gleda doli u te
di robu pereš i na špage višaš


činilo mi se
nekad
da i ti mene milo pogledaš,
a ondaje cili svit bija moj
pa bi pivajuć iša s mašklinon i motikon
a na te mislija


puno san te godina 
s te ponistre gleda,
a i ti mene sve češće odozdala 
pogledavala i 
sve je bilo lipo
ka u nekoj priči
punoj ljubavi


a 
onda san te pita,
ma tvoji me nisu tili
radi skandeli s mojin čačon
a
ja san ti živ umra, taj dan
i više se nikad naliticu
više kuće nisan popeja cviće ubrat,
nisan moga


i
sad sidin u konobi,
gledan
kad ćeš banit ceston s ono tvoje dvoje dice
šta drugi jin je čača,
a ja bi život da, 
da san ja
pa se vratin u ono vrime
kad si robu prala
na  špage višala da se suši,
a mene skrivečki milo
pogledavala
a cili svit je bija moj,


pa pijen
uz mašklin, motiku
s tovaron 
polako uzbrdo
i tobon
u mislima

bijah dijete veselo, razigrano
krvlju išarano......


neshvaćanjima smireno

čekano....


tragom, 
tvoga traga 
poslano....


reslo u međuprostoru
sna i zbilje...
vučeno magnetom
tamo ...
kud  spaja se, san i stvarnost
ljubav slomljenim prstima,  ticat  može...


tuga, 
dušu razbija  
...kamenom udara, tupo 
muklo.....uporno...


ideš, umornim korakom
vukući kar s konjem,
punim vrijeska....


jer


didovi su ima maslinu, vinograd, 
razbijeni gvozdeni toč....
...ruzinave ruke, didova
zidale su kameni san
utisnut u  kantu luga 
stavljenu na dnu skala...




uvik, 
znala san, postojiš...


...miljon tužnih godina
strpanih u kutiju
mašte....


mora si bit

Vidila san te sinoć

da sidiš kraj izvora

što natapa obećanu oazu

na krševitoj gredi

Očiju tužnih

pita si me pogledom

Zašto je uteklo vrime

blagih sutona,

poljubaca

u noći bez sna,

i svitanja ušuškanih

na tvon ramenu

Slegla san ramenima i rekla

šutke

Ne znan

cuja se na prašnjavoj cesti,

kola, pošjolana laton, klopotaju

u ritmu…

fenjer visi na štapu i bljeska

u predvečerje

Kočijaš, umorniji od konja,

šta strpljivo tegli

cili dan istu rutu,

za šaku zobi i toplu rič,

biži pogledon u daljinu

Ne vidi ni dicu šta trče za karon,

ni suton koji pada,

lete mu misli u – nekad –

u vrime milosti

– nje –

okupane morem u

ukradenim predvečerjima…

Suza nema, ne teku, ne tribaju

…život je suza…

od zore, do zore

Udre Večernja s kampanela

– Bože, daj joj mir –

kočijaš promrmlja i

nastavi se cujat

u ritmu kara

 


sutra ću doć...
pokucat na vrata
kojih nema




uporno ću...zvonit,
rukama mlatarat,
od prazan san


na trenutak, ćeš me čut


vidit očima,
koje ne vide...
ugasle mrenom
sumnja...
propuštenih trenutaka
razbacanih godina




pružit ćeš ruke
uhvatit obris
zamišljene stvarnosti
i zaplakat
za vratima
koja ostaše
nestavljena...

vrt jedan prelijepiima
trešnjom behara
jasminom miriše
djeva čudesna u njemu
dragog sniva
na bijelom konju doziva


mačka mazna
oko nogu umiljato 
joj se mota

njam njam cvili
tila bi da papa


iz đardina dozvan dragi
na konju vranom
dojaha
besidi usnuloj dobroti
vještica slatka
gladnica mala
neka papa


sa dalekih puta dojahah
papalinu san sanja
mora prava
daj i meni malo 
ogladnih draga

kad dođeš.
jedno lito,
aj
donesi mi sjaj u očima,
spakovan poklon o
ljubavi,
u novine
datirane iz
prosinca neke godine,
od prije

a,
nači ćemo se
usrid mista,
bez riči
uvatit  pod ruku,
pa,
u ovin našin
lipin godinan
polako,
zatrčat svon forcon
drito
prema lučici,
usidrenom jedrenjaku
mojega imena

makar nismo mornari
ni ti,
ni ja,
razvit ćemo jedra
visoko na jarbol
i
otisnit na sredinu kanala

pričat ćeš mi pogledon,
bez riči
a ja ću ti vračat
“letećin poljupcima”
ko, “onda nekad”,
s druge bande broda

kad dođeš..

sist ćemo na provu
šćanpat se u zagrljaj,
zaogrnit lancunon sa vezenin
merlon,
udišući miris mora
prebirat sjećanja
daljine
i lipa
i gruba
svjesni dobivene
istine

eee,
zaboravih ti reč,
a triba bi znat
stavila san papuče
u  ruksak
..kad dođeš..

Vratit ću ti more
šta si ga svojin naziva,
uliveno
u plastičnu bocu
popucalu na litnjoj žegi,
a,
dom ti je daleko
sunce će ga puton
pit,
do tebe ostat će
tek sol

Vratit ću ti poljubac
sto i jedan
izljubljen u dugoj noći,
ispod tamarina u vali
umotane u bilu maramu
izdaje,
a,
dom ti je daleko
bacat će ih bura puten
na sve strane,
do tebe će doć
tek otisak
ljubičastog ruža

Vratit ću ti snove
spakovane u kartonsku kutiju,
vezane modrom vrpcom
u veliki ukrasni cvijet
a,
dom ti je daleko
puten će je ruke lomit
do tebe će doć
pokidana vrpca tek

Mislim,
oduvik maštah o nekom
ko bi moga
doć,
s osmjehom iskrenosti
u očima,
rukama punin duše
i
u
postojanosti
razumit…

kroz nevere života,
okretah se tom
nekom,
iskovanon
u skrivenin snovima
di me vata za prste
pa trče kroz polja
s menon
smujuči se onako
od sriče,
a lipo nan je

i

čekajući  ga
nepoznatog,
a meni najpoznatijeg
šta triba je
doć,
da dođe
doluta
jednon
neko,
umotan u papir
najlipši boja
s velikon crvenon vrpcon
u rukan
mišljah
to
san je moj…

ma,
san je san
a život je život,
okrene karte,
sve lišćine bez punta
razbaca ih na sve strane,
ostavi kiši da ih moči,
pa, 
razmota papir najlipših boja,
onu crvenu vrpcu
pusti buri da je dere
i kida,
ne hajuči za
snove moje,
nadanja moja

samo,
nadožunta
razočarenje
još jedno
životu
pisanon za mene

Mislim,
oduvik maštah o nekom
ko bi moga
doć,
s osmjehom iskrenosti
u očima,
rukama punin duše
i
u
postojanosti
razumit…

kroz nevere života,
okretah se tom
nekom,
iskovanon
u skrivenin snovima
di me vata za prste
pa trče kroz polja
s menon
smujuči se onako
od sriče,
a lipo nan je

i

čekajući  ga
nepoznatog,
a meni najpoznatijeg
šta triba je
doć,
da dođe
doluta
jednon
neko,
umotan u papir
najlipši boja
s velikon crvenon vrpcon
u rukan
mišljah
to
san je moj…

ma,
san je san
a život je život,
okrene karte,
sve lišćine bez punta
razbaca ih na sve strane,
ostavi kiši da ih moči,
pa, 
razmota papir najlipših boja,
onu crvenu vrpcu
pusti buri da je dere
i kida,
ne hajuči za
snove moje,
nadanja moja

samo,
nadožunta
razočarenje
još jedno
životu
pisanon za mene