sutra ću doć... pokucat na vrata kojih nema uporno ću...zvonit, rukama mlatarat, od prazan san na trenutak, ćeš me čut vidit očima, koje ne vide... ugasle mrenom sumnja... propuštenih trenutaka razbacanih godina pružit ćeš ruke uhvatit obris zamišljene stvarnosti i zaplakat za vratima koja ostaše nestavljena...
vrt jedan prelijepiima trešnjom behara jasminom miriše djeva čudesna u njemu dragog sniva na bijelom konju doziva mačka mazna oko nogu umiljato joj se mota njam njam cvili tila bi da papa iz đardina dozvan dragi na konju vranom dojaha besidi usnuloj dobroti vještica slatka gladnica mala neka papa sa dalekih puta dojahah papalinu san sanja mora prava daj i meni malo ogladnih draga
kad dođeš.
jedno lito,
aj
donesi mi sjaj u očima,
spakovan poklon o
ljubavi,
u novine
datirane iz
prosinca neke godine,
od prije
a,
nači ćemo se
usrid mista,
bez riči
uvatit pod ruku,
pa,
u ovin našin
lipin godinan
polako,
zatrčat svon forcon
drito
prema lučici,
usidrenom jedrenjaku
mojega imena
makar nismo mornari
ni ti,
ni ja,
razvit ćemo jedra
visoko na jarbol
i
otisnit na sredinu kanala
pričat ćeš mi pogledon,
bez riči
a ja ću ti vračat
“letećin poljupcima”
ko, “onda nekad”,
s druge bande broda
kad dođeš..
sist ćemo na provu
šćanpat se u zagrljaj,
zaogrnit lancunon sa vezenin
merlon,
udišući miris mora
prebirat sjećanja
daljine
i lipa
i gruba
svjesni dobivene
istine
eee,
zaboravih ti reč,
a triba bi znat
stavila san papuče
u ruksak
..kad dođeš..
Vratit ću ti more
šta si ga svojin naziva,
uliveno
u plastičnu bocu
popucalu na litnjoj žegi,
a,
dom ti je daleko
sunce će ga puton
pit,
do tebe ostat će
tek sol
Vratit ću ti poljubac
sto i jedan
izljubljen u dugoj noći,
ispod tamarina u vali
umotane u bilu maramu
izdaje,
a,
dom ti je daleko
bacat će ih bura puten
na sve strane,
do tebe će doć
tek otisak
ljubičastog ruža
Vratit ću ti snove
spakovane u kartonsku kutiju,
vezane modrom vrpcom
u veliki ukrasni cvijet
a,
dom ti je daleko
puten će je ruke lomit
do tebe će doć
pokidana vrpca tek
Mislim,
oduvik maštah o nekom
ko bi moga
doć,
s osmjehom iskrenosti
u očima,
rukama punin duše
i
u
postojanosti
razumit…
kroz nevere života,
okretah se tom
nekom,
iskovanon
u skrivenin snovima
di me vata za prste
pa trče kroz polja
s menon
smujuči se onako
od sriče,
a lipo nan je
i
čekajući ga
nepoznatog,
a meni najpoznatijeg
šta triba je
doć,
da dođe
doluta
jednon
neko,
umotan u papir
najlipši boja
s velikon crvenon vrpcon
u rukan
mišljah
to
san je moj…
ma,
san je san
a život je život,
okrene karte,
sve lišćine bez punta
razbaca ih na sve strane,
ostavi kiši da ih moči,
pa,
razmota papir najlipših boja,
onu crvenu vrpcu
pusti buri da je dere
i kida,
ne hajuči za
snove moje,
nadanja moja
samo,
nadožunta
razočarenje
još jedno
životu
pisanon za mene
Mislim,
oduvik maštah o nekom
ko bi moga
doć,
s osmjehom iskrenosti
u očima,
rukama punin duše
i
u
postojanosti
razumit…
kroz nevere života,
okretah se tom
nekom,
iskovanon
u skrivenin snovima
di me vata za prste
pa trče kroz polja
s menon
smujuči se onako
od sriče,
a lipo nan je
i
čekajući ga
nepoznatog,
a meni najpoznatijeg
šta triba je
doć,
da dođe
doluta
jednon
neko,
umotan u papir
najlipši boja
s velikon crvenon vrpcon
u rukan
mišljah
to
san je moj…
ma,
san je san
a život je život,
okrene karte,
sve lišćine bez punta
razbaca ih na sve strane,
ostavi kiši da ih moči,
pa,
razmota papir najlipših boja,
onu crvenu vrpcu
pusti buri da je dere
i kida,
ne hajuči za
snove moje,
nadanja moja
samo,
nadožunta
razočarenje
još jedno
životu
pisanon za mene
gori visoko, a u padinama brežuljka ima ledina, zaresla u šikaru, maslina, dvi..... jedna trišnja, sedan grmova rascvalog ružmarina... naokolo živi kamen, od sunca, šta žeže cili dan, vril... jesen je još, blaga, topla, umiljata, razbacana bojama krenuše noge same, u mislima... ti, tisuću i jedna proživljena, nepostojeća slika... penjući se strmim poljskim putem niti ne primjetih, u prvi tren, da je ledina nasuprut mene ...zvala me... sjedam na kamen, skinem ruksak, pogled puca prema moru ....mirno je, nježno plavo, ljeska se na suncu... smiruje... osjetim potrebu zaplivat " na daleko" ruka, sama, automatski iz navike, pali cigaretu (još bijah pušač) mir, tišina, nikog more vuče pogled oči sa sjetom, gledaju u lelujanje ribarskih čamaca mislima zapiva, ona klapska ...ima jedan brodić, na srid je kanala, u njem je moj dragi..... nasmijem se vlastitoj gluposti a ne, dosta je...snova redaju se uspomene, grizu po duši... cipa se, raspada... u sljepočnice buba tupi, ludujući ritam .... al to i oću vjerovatno... oću, ponovo, tu, na kamenu, na baštini didova, na izvoru postojanja vlastitog ja proživit bol otrgnutog sna, istirat je iz nutrine, ostavit ... ne plačem, ne volim plakat samo suze idu duša se bori, "čisti", krvavo sastavlja komadiće polomljene izdajom, paše ih i lipi (pomislih, ispovrat ću se) a ono, glupo srce, luduje, dosadno ponavlja sa otkucajima, nadajući se čudu kladilo bi se na nas... kladilo bi se na nas... razum skriči nijemo: -digni glavu idi- i krenem..... ne plačem suze, same padaju na kamen razlivaju se i od vreline osuše u trenu... negdi u podsvjesti ispliva rado bi ti jednom pokazala "razlivenu bol" na kamenu da, jednom ćeš poželit, vidit taj kamen ......
Zagorena pogača
ladi se u kantunu
zamotana u šarenu krpu iz kužine
smeće
izbačeno
u veliku zelenu kantu s poklopcem
viri sa strane
kroz napuklu plastiku,
u hodu zgažena ruža
ostala ispri vrata
Kraj kuće
visoko na vr drveta
rebac
piva iz petni žila
mačak ga odozdala gleda
i prede ka da ga mami
Aj sleti… Aj…
došla je i mala mačka
Grintava susida
mete oko kuće
ronza sebi u bradu
sve po spisku
i repcu i mačku i drvetu
Koltrine nisu navučene
nebo kroz prozor čiri
onu neku šta je lipo snila
Onde doli
more se komeša
vali pjene
fijuče bura priko kamenja
barke tance balaju
promrzle ruke vataju trak sunca
konje
san sanjala
noćas,
doli ispod kuća,
kraj mora,
u kasu,
prkosu buri
šta ori,
mlati bore i
lomi grane tamarina
crna griva
na vitru,
in viori
ka stijeg na vrju bandera
pa,
leluja u divljen plesu
sa kapljicama slanin,
a
tuku more
u moći
snage vlastite
… ja
bila san više mora,
na hridi,
kad protutnjiše topotom
kraj mene
i…
povuče me,
poželin…
Trčat s konjima
Gazit more
Ludovat u bijesu
bure
i…
zatrčen se bosi nogu
pjenon mora,
zapinjuć u pijesku
a,
bura me gura, udara u lice
tira nazad,
triska me more,
diže se,
kvasi
ma,
konji su
nestvarno lipi
i ja želin,
samo
želin trčat s njima
dotaknit
jednog
sjajni crni očiju
šta zastajkuje…
… ka da me
… Čeka…
(Iz Dnevnika Yossamin V.)
*
Osmijehom obućena
tugo moja,
…moje ….
zlato kamenon
razmrvljeno,
ljubavi tračak,
svitlo na kraju
suvog dana
napunjena otpalin lišćen
joj, šta bi voli…
kad bi samo moga
…ostani…
Jeseni moja, rana
oplakana
kapima morske pjene,
lelujanjem moren
a
pogleda uperena u
nebo
visoko…
…joj, da mi je…
…ne idi…
Prošlosti moja
u slikama budućnosti
došavši
nenadano,
isplakan
odavno,
suzama šta duša
lije bez jecanja
u bonaci na srid vale
…ostani…
*
Tilo
istrzano u muci
razuma dok
bitku bije s
jadom
odbačenosti
a misli varaju same sebe
…jo, da mi je…
*
Virovanje moje
sagoreno u razočaranju,
lipoto života zamotana
u tugu
i nemir…
Ukradene dane moje
vrati
meni…
…u sutonu dok se svitla pale…
*
Nepravdom
donesenu tugu
ispravi
greške učinjene
poništi…
da
život
klonuli ne vrti se u mistu
…pasaje rivon…
Zaostale mrvice …
skupi,
zamaži
nevidljivim lipilon
prisustva tvog
pođi puten…
…priko kali dok se zora javlja…
*
/Iz Dnevnika Yossamin V./
***
danas mi se plače,
vanka su oblaci
i kiša će…
jutros san našla svoje polje,
iskaš čitav život blago,
a
čeka te u snovima tvojin,
strpljivo,
puno zrili plodova, uvik,
makar godinan nezaliveno,
svraća ti u sne dok ne
svatiš…
s jutron
ću otić,
ništa neću ostavit,
ni spomen na kose
plave,
i
nećemo se opraštat
rastanka ionako
nikad neće bit
danas mi se plaće
u počast
danima bez tebe,
nezapisanin pismama,
neiživljenon dušon,
negledanin lipotama mora
uz cvrkut jutarnji tica…
danas mi se plače
neisplakanim kišama,
neizigranin godinan,
i oću bit kiša
skupa s oblacima
trčat i trčat i trčat…
…uvatit sebe
danas mi se plaće
vanka su oblaci
i kiša će…
*
(Iz Dnevnika Y.V.)