Cveće mi veli – zbogom ostaj,
i krunice sve niže sleću:
Njeno lice i rodni kraj
da nikad više videt neću.
No, što ću, draga, i što znam!…
Ja videh njih i zemlju ovu,
i samrtnički drhtaj sam
primiću kao miloštu novu.
I zato što cilj, celoga veka,
postigoh iduć s osmehom zdravlja –
ja i sad stalno tvrdim, bez jeka,
da se u svetu sve ponavlja.
Nije l’ svejedno – drugi će doći,
tuga rastužit otišlog ne sme.
Ostavljenoj dragoj u tihoj noći
drugi će lepše pružiti pesme.
I prateć pesmu dušom žene,
draga uz drugog dragog, sred slavlja,
setiće se možda i mene,
ko cveta koji se ne ponavlja.