Sve što čovjeku od sreće prianja
uz ljudski život, božanskim imenom zva
vjernosti sklad, što ne zna kolebanja,
i prijateljstvo, što bez sumnje cva,
luč, što mudraca put vrlih misli proganja,
a pjesniku slikama lijepim sja,
baš sve sam to u svoje najljepše čase
otkrio u njoj i našao za se.
sanjam da sanjam
u prvom snu mrem
na njenim rukama
u drugom snu lebdim
vidim da sam dijete
držim srce u ruci
nudim ga nekome
znam da je moje
iako su mi grudi nevino čiste
pomislim čudno je
sretna a spretna ona
iz prvog sna
koja je sanjalicu iščupala
dok kap proljetne kiše
spira krv sa srca živog
a krv crvena
a kakva će drugačija biti
borca za ljubav
za mir i slobodu
klizi na nevinu bjelinu
ruku ruže bijele
ah miline i tuge
gledajući suzu u oku njenom
zaboravih da lebdim
i sada padam sa darom u ruci
ni ponoći ni sjenke ni svjetla
ni one iz prvog sna
više nema nikog
da srce djetinje primi
Avec le temps
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
On oublie le visage et l'on oublie la voix
Le cœur quand ça bat plus
C'est pas la peine d'aller chercher plus loin
Faut laisser faire, c'est très bien
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
L'autre qu'on adorait, qu'on cherchait sous la pluie
L'autre qu'on devinait au détour d'un regard
Entre les mots, entre les lignes et sous le fard
D'un serment maquillé qui s'en va faire sa nuit
Avec le temps tout s'évanouit…
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
Même les plus chouettes souvenirs
Ça t'a une de ces gueules
À la galerie, je farfouille dans les rayons de la mort
Le samedi soir quand la tendresse s'en va toute seule
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
L'autre à qui l'on croyait, pour un rhume, pour un rien
L'autre à qui l'on donnait du vent et des bijoux
Pour qui l'on eût vendu son âme pour quelques sous
Devant quoi l'on se traînait comme traînent les chiens
Avec le temps va, tout va bien
Avec le temps…
Avec le temps va, tout s'en va
On oublie les passions et l'on oublie les voix
Qui vous disaient tout bas, les mots des pauvres gens
“Ne rentre pas trop tard, surtout ne prends pas froid”
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
Et l'on se sent blanchi comme un cheval fourbu
Et l'on se sent glacé dans un lit de hasard
Et l'on se sent tout seul peut-être mais peinard
Et l'on se sent floué par les années perdues
Alors vraiment, avec le temps on n'aime plus
Vremenom
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Zaboravljamo lice i zaboravljamo glas
Kad srca više ne drhte
Nema se više šta reći
Morate to pustiti, jer je lakše
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Onaj koga smo voljeli, tražili na kiši
Onaj kojem smo čitali u pogledu
Između riječi, između redaka u zjenicama očiju
Nježne zakletve koje noću šeću ulicama
S vremenom sve nestaje …
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Čak i najljepše uspomene
Sve izgleda čarobno
U galeriji, pretražujem staze smrti
Subotom uveče, kada nježnost odlazi sama po sebi
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Onaj kome ste vjerovali i u najsitnijim stvarima
Onaj koji je nudio vjetar i nakit
Za koga bi prodali dušu za nekoliko novčića
Ispred kojih smo se mazili kao psi
Vremenom prolazi , i to je u redu
Vremenom …
Vremenom sve prolazi
Zaboravljamo strasti i zaboravljamo glasove
Koje šapuću riječi siromašnih ljudi
“Nemoj se vratiti kući prekasno, nemoj se smrznuti .
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
I osjećamo se kao bijeli umorni konj
I osjećamo se smrznuto u krevetu sudbine
I osjećamo se usamljeni , usmaljeni kao slikari
I osjećamo se prevareni sa tim izgubljenim godinama
Stvarno, vremenom ljubavi više nema
Prevod Hajro bleki
Prema jednoj aboridžanskoj legendi u australijskim prostranstvima postoji prelijepa, nježna, malena ptica čija ženka zapoje samo jednom u svom kratkom životu.
Ona ima perje duginih boja i izgled naših grlica. Oko vrata joj nizovi od tri prstena. Jedan je safir plavi. Prsten snova i vjernosti. Drugi je rubin crveni. Prsten svitanja , ponovnog rađanja i ljubavi. , Treći iskričavi, brilijant prozračni. Prsten svjelosti , ljubavi , milosti i andela.Tako shvatismo da na svim prostorima žive ptice malecke koje umiru pjevajući.
Glas koji pusti je nešto najljepše što se može čuti na ovom dunjaluku. Bol rađanja, odrastanja, prelijepog života, milosti i ljubavi, sa natruhama zla i bola.Nagovještaj krajnjih sahata , maloj ženkici udahne nagon za pjesmom.
Prelijepo , anđeosko biće se uznemiri, usplahiri i svo zadrhti. Tada napušta svoje gnijezdo i leti i leti. I drhti i drhti. I jeca i jeca – ali još uvijek ne pjeva. Ona traži drvo sa najviše trnja , sve dok je ne pozove ono katil grmlje koje će joj pomoći da dostojno završi život.
Pronašavši drvo smrti , krhkost se uvlači među njegove isprepletene bodljikave grane, provlači se i traga za najvisočijim i najsnažnijim krvnikom. Provlačeći se, kao kroz život , teško i mukotrpno, biva sva izbodena i izranjavana , ona ne obraća pažnju , već nazadrživo nastavlja traganje, jer ide u susret ka poslijednjem ljubavniku.
Kada dođe do samrtnog dragana ; ona ga nježno kljucne ko ljubavnica snena i polako se namješta na njegov oštri vrh. Iako je spremna za poslijednji čin , ptičica još ne pjeva, kao da oklijeva. Međutim to je samo privid jer ona zna svoj usud.
U predjelu grudi gdje ustreptalo srce bezumno kuca i ludi ; polagano i usporeno ; sasvim polako i još usporenije; počinje da se nabada na oštrinu najvišeg trna. Tak kad osjeti prvu bol, kada prva kap krvi padne na hudo trnje, ona počinje da pjeva.
Drugo trnje , poprskano krvlju, kao opečeno; se povlači i pravi prostor malenoj , jer ona ga treba. Želi u bušna pluća što više vazduha da usisava, za što više boli koja joj pomaže da pusti pjesmu ka nebesima.
Nastavlja da upija trn u svoje, ljubavlju obljubivano tijelo i ljubavnik njen joj dolazi do srca.
Sad je sve lakše i bolnije i njemu i njoj.
Njemu je bolno , jer ljepšu i krhkiju ljubavnicu nije i više nikad neće imati.Jer i on će umrijeti sa njom. Lakše što ga ništa ne sprečava da se skroz zarije u maleno srce. Ipak to je njegov posao, posao krvnika i zla, a i kasno je za predomisliti se.
Njoj je lakše , na kraju je puta i sada će moći osloboditi puni sjaj i ljepotu poja , presliku njene krhke , prozračne duše , koja pripada Stvoritelju. , Bolnije, jer će to trajati tako nježno i kratko , da se nebo neće moći nauživati te ljepote.
Dok probija srce, glas joj se pjačava , postaje i bolniji i nježniji ; ona se jače, i još jače nabada i nabada, trlja , i trlja srce malo , na veliki trn. Krvnik se ne povlači i on je u ekstazi, on se predusretljivo predaje i srce do kraja probada.
Ona još ne umire , jer srce krvavo i živo , čedno i uzvišeno, titra polako, sasvim polako počinje da se gasi. Svjesna da umire , ona pogledava ka nebu i poslijednja joj je želja da se tići njeni na vrijeme izlegu.
Takve su majke. nesebične , nestvarne i čudesne.
Umiruća bol je prejaka i nepodnošljiva. Iz grla , iz bušnih pluća , iz probušenog srca izvire pjesma ljepša od bilo koje znane. Samo joj je poj nebeskih putanja i maglica ravan.
Taj poslijednji poj malenog bića je alelujah njenom Stvoritelju.
Pojem nam poručuje ;
Ni jedna bol, patnja i žrtva nije velika kada se slavi Ljubav i Milost Ja Jesam Jedinog.
Nažalost, niko osim Neba i ove blentovije koja ima dovoljno hrabrosti i srca da ovo zapiše , a da mu se srce ne raskomada u hiljadu samljevenih kristalnih parčića , nikad nije čuo taj vrisak, tu bol , taj vapijući jecaj.
Ljudi su oglušili od zla i silne boli i krvi koje rade.
Tako , bez svjedoka umiru i naše grlice. Niko da čuje njihov bol , vapaj i jecaj ranjenog srca i uzvišene duše. A samo malo , sasvim malo ljubavi , dobrote i ljudskosti su htjele iskamčiti.
Zato je svijet – uskraćen za te nježnosti, tuge i pjesme – ogrubio i u zlo se uputio.
Ljepote pjesme čini , da žrtva malene i nije prevelika i neshvaćena, jer Stvoritelj Milosrdni sa neba je raznježeno gleda i šalje joj Anđele u susret, da je povedu u njegove rajske bašte, u njegove dvore , kraj njegovih skuta. Na jedino mjesto kome krhkost, nevinost i ljepota pripada.
Sve što je lijepo skupo je i bolom se plaća, ali se još ljepšim vraća.
**
In Memoriam svim Grlicama koje su usnile pjevajući i sanjajući o ljubavi.
Bella
C'est l'enfant fragile
Qui dort au fond de moi,
Égarée, déçue,
Seule sur une île
D'où elle s'évadera.
Adieu mes sanglots,
J'ai le rage de vivre.
Quitter les jours
Qui brisent me peau
Et respirer l'amour.
Bella…
C'est l'enfant qui veille
Sur nos desirs cachés
Du jardin d'Eden.
Aux milles merveilles
Un tresor oublié.
Éloigne de moi
Naufrage et dérives.
Oh! Ma vie se bat
Pour ne pas mourir
Et respirer l'amour.
Pourquoi se fermer les yeux?
S'arrêter de prier son Dieu
Donnez-moi une cle
Un secret divin
Pour libérer tous mes rêves
Et respirer l'amour …
Pourquoi déchirer son coeur ?
Déserter et noyer ses peurs…
Donnez-moi une cle
Un pays sans fin
Pour traverser mer et monde.
Et pourquoi se fermer le yeux ?
S'arrêter de prier son Dieu
Donnez moi une cle
Un secret divin
Pour inventer d'autres rêves…
Bella…
C'est l'enfant fragile,
Qui dort au fond de moi …
Bella
Bella
Je krhko dijete
Koje spava u srcu mom
izgubljena, razočarana
Usamljena na otoku
Od svega želi pobjeći
Zbogom moji jecaji
U bjesu života
Ostavljam dane
Koje slamaju kožu
A udišu ljubav
Bella
To je dijete koje zagledano preko
Naših skrivenih želja
Od edenskih vrtova
Sa hiljadama čuda
Zaboravljenog blaga
Odlazi od
Brodoloma i bura
Oh, život je tukao
Da ne bi umrla
Udiše ljubav
Zato smo zatvarale oči
Stajale moleći da nam naš Bog
Da ključ
Nebeskih tajni
Da oslobodimo sve svoje snove
I dišemo ljubavju
Zašto slamamo naša srca
Bježanje i crtanje naših strahova
Daj mi ključ
I beskrajne zemlja
Da se uzdignem iznad oceana i svijeta
Zato smo zatvarale oči
Stajale moleći da nam naš Bog
Da ključ
Nebeskih tajni
Da oslobodimo sve svoje snove
Bella
To je krhka dijete
Koje spava u srcu mom
*
Dopisano
A prelijepog i blagoslovljenog maja 2017. bijaše neposlušn jedna belaj tahta , slomljene slike, popucali nokti i izgrebane nježne ruke preliepe djevojčice , a je tri mjeseca i sve potonje dane radovala svojom svjetlošću koja galerija Tišinom sni.
Zar ne , Boj je milostiv
Ko da je juče,
a ne prije pola vijeka bilo.
Jednog prelijepog proljetnog dana ,
kada se crveno cvijeće
sa zlatnim lišćem mješalo
padajuć na rosnu crnu zemljicu
koja puca od ljepote ,
praveći humke nestajanja .
Prosvijetli mi se ...
Kosara Marija Magdalena nije dobro ,
nikako nije dobro !
Ona više nije od ovog svita.
Nikad nije ni bila!
Toliko je prozračna ,
svjetlosna ,
uzvišena i umilna ,
da me boljela
nevina dobrota i smjernost .
Često san se pitao :
Šta joj je?
– Ne znam ! (Ništa!)
Kažem sebi ,
a lažem se.
Nekoć sam sanjao ;
Leži ona u bijeloj sobi ,
bijelom krevetu ,
sva u bjelini .
Prekrasna i čedna ,
kao usnula nevjesta.
Anđeo
I sanja !
U kosi vranoj i blistavoj ,
se povjetarac sreće
i vjenac raznobojnog poljskog cvijeća ,
zamrsili .
Čini se na nekoliko mjesta krvavi.
Ali znam , nije to krv .
To su crveni cvjetovi ,
koji prizivaju krv ili ljubav.
Meni u glavi košmar
oštri nož burgija .
Nije ljubav,
Kosara je ima.
Slutim , to je cvijetni križ smrti.
Dobra bića kad umiru ,
u snima ,
i svojim i tuđim ,
na glavi , oreole crvenog cvijeća ,
trnja ili krvi nose .
Ljepota mila se u mom snu
sa svim tim krunisala .
Tada sam vidio ,
u njenom snu ,
slkinuvši vijenac,
prozor je otvorila ,
nježno ga , poput snova ,
otisnula ka nebu.
Vijenac se pretvori u grlicu bijelu
i ona odlepša u nebo.
Prepoznao sam u njoj Kosaru,
a je bila prelijepa.
Nije uopšte tužna .
Prozračne zeleno modre oči
iskrile su ljubav.
Lice bijelo ,
lice nježno ,
anđeosko ,
umiveno milostivim plavetnilom neba ,
blista u svjetlosti zlaćanog sunca.
I još sam vidio ;
legla je na krevet.
Prekrstila je ruke preko grudi.
Nasmiješila se ,
duboko je uzdahnula ,
oči zatvorila ,
zaspala i usnila.
Svijeća pored korizmenog molitvenika
je tiho lelujala
i do zore gorila
Kosara se više nije probudila.
Bješe to pred zoru ,
Blagoslovljene noći sudbine ,
noći dvadeset sedme ,
Ramadana mjeseca,
Godine tisuću tri stotine devedesete .
Neka te Mir i Milost vječno prate
Dušo moja blažena.
Zasto sve sto je lijepo ima kraj
zasto je samo sunca vjecan sjaj
zasto sam odavno sam
ruke niko da mi da
zasto nemam sve sto zelim ja
Nekom sigurno srecna zvijezda sja
nekom, taj neko nikad nisam ja
rodjen sam i zivim sam
moj je zivot samo san
a tako puno, puno zelim da dam
zasto, o zasto
Sleđena rijeka
Moja išina i sni
Odlazak
Srce
Mila moja
noćas mi se samo šuti
drži me za ruku
prisloni gitaru na grudi
i sviraj mi pjesme ljubavne
i onu o čežnji
tango se pleše
njih dvoje se moraju rastati
Tišina i sni
bole
Mila moja
noćas mi se malo plače
ljubi me nježno
primi moje srce na usne
i sviraj mu pjesme ljubavne
i onu o čežnji
tangu i lebdenju
kad nebo kaže utihnite bol
zviježđe nijemi zaustavlja vrijeme
Tišina i sni
bole
Mila moja
nočas mi se samo šuti i malo plače
voli me sneno
nek gitara i srce moje poju
naše snove ljubavne
i onaj o čežnji
plešemo poslijednji tango
dok nebo nemoćno širi ruke
na počinak ti moraš poći
tamo te neće boljeti
život
Tišina i sni
me još uvijek bole
ljubavi moja
stajala je usred baste
ko najljepsi cvijet
kao da je dio maste
i muzike te
slusala je pjesmu moju
posljednju sto pjevam njoj
sad joj kazem zbogom draga
a bila je zivot moj
prosla je kroz moje snove
i bila je tren
cjelim tijelom bila moja,
ja bio sam njen
nosila je nasu ljubav
nasu srecu, prvi cvijet
bacila je sve niz rijeku
i posla u drugi svijet
ali nocas ako slusa
nek cuje bol
u pjesmi koju pjevam
njoj samo njoj
zauvijek neka nosi
na srcu znak
zivot je jedan ona bacila
nek cuje bol u pjesmi
koju pjevam njoj samo njoj
zauvijek neka nosi na srcu znak
zivot je jedan ona bacila
