Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,
ko s jabuka belih cvetni kad –
sve će proći. Suvim zlatom načet,
nikad više neću biti mlad.
Više nećes treptati ko ptica,
srce, zimom dotaknuto zlom.
Ni zemlja me brezinoga cica
ne namami bos da lutam njom.
Duše skitnje! Sve me redje preneš,
sve mi ređe pališ usta plamna.
O svežino moja izgubljena,
oči bujne, poplavo pomamna!
Na željama škrt sam ko na zlatu,
moj živote beše mi tek san?
Ko na rujnom da projuri atu,
u proleće kad zarudi dan.
Lisća bakar tiho kaplje s klena,
na tom svetu prolazno je sve…
Nek je svaka stvar blagoslovena,
sve što dođe da cveta i mre