Beskrilni duše, zemljom opterećen,
ti zabavljaš sebe, bivši Bože…
Tek snom jedinim – opet, krilat, krećeš
uvis iz zemnih briga što se množe.
Nejasna lučo u blistanju znanom,
jedva si čujni odjek harmonije –
sveta pređašnjeg neugasiv zanos
unosiš opet pred dušu što snije.
Tek snom jedinim – al budan, za bdenja,
čekaćeš mučno ko pre da se splete,
ponovni blesak svetlih snoviđenja,
ponovni odjek harmonije svete.