Tiho teku razne reke
Uz gradove i kraj sela,
A mutne su, krvave su, –
Sobom nose mrtva tela.
Jedni leže licem gore,
Oči su im otvorene;
A drugima – svejedno je –
Oči dole oborene.
Oni jadni ka da šapću:
Je l’ to bila Božja volja?
Oni drugi ka da kunu:
Nije Božja, već đavolja!
Kad su reke moru stigle,
U more se hučno slile:
Lešine se ukrstile,
U vrtlogu zagrlile.
More slano, isplakano
Dočeka ih čudnim zborom;
More suza, njinih suza,
Dočeka ih sa prekorom…