Prastara, ispali zubi,
na rogu svitkovi leta.
Gonič je tukao grubi
tamo gde trava cveta.
Šuškanje miša u štali
srcu se ne mili mnogo:
Tužno se sećanje javi
na telca s cvetastom nogom.
Uzeše materi sina,
i prva radost se sruši.
A ispod jasike, s klina,
kožu mu vetar suši.
Uskoro, s heljde i trave,
za sinom krdo da smanje,
u omči, stegnute glave,
povešće i nju na klanje.
Žalosno, pretužno, svelo,
rog će u zemlju da rine…
Sneva o gaju u belom,
i sanja travne doline.
10
Sa mnom sledi zelenu stazu onu
što deli pustinju i zemlju plodnu.
Tamo reč „zob“ i „vladar“ malo ko zna,
čak sultan Mahmuda* žale na tronu.
11
Pod zelenom granom sa korom hleba,
vinom i stihom – više mi ne treba –
sa tobom što sad u divljini pevaš
– i divljina postaje deo neba.
Tvoju vjenčanicu bijelu noć je obukla
Tvoj je prsten zmija zagrizla
Mjesec je plavet na odar tvoj spustilo
Boljelo te nevjerstvo moje više od ujeda
Livade su u uvojke tvoje zlatne ljiljane prosule
Nerazumjevanje
uludo bačena mladost nevina
Moja Šošana je umorna zaspala sne snije
imala je samo devetnaest godina
Moje srce ledom kajanja otrovala
Samo mi zadnji poljubac u dušu utisnula
I oprost za ponos svoj tražila
Bože mili Ti oprosti joj neka mirno spije