Oprosti mi kada odim
u kosu stavi krhku ružu
osmjehom podari lice
prkosi vjetrovima
danima samotnoim
Oprosti mi kada jednom odim
iz očiju duga nek ti sja
ne tuguj ne plači molim te
znaj neće proći bol
života ledenog
Oprosti mi kada zaista odim
raduj se danima prošlim
Oceana ljubavi
poniranja ka zvjezdama
u zagrljejima nježnim
Zahvali mi kada sasvim odim
isplači se molim te al ne tuguj
na usne mi poljubac spusti
da tvoju ljubav nosim maglicama
oprosti mi kada zauvik odim a volim te
Što se više približuje meta,
Dan kada se razrešimo zemnog jada –
I brzi bol vremena – bole zada-
Sve vidnije taštine su ovog sveta.
Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo više sada.
Zlo života ko sneg dođe i otpada.
Mi ćemo se osobodit svih tereta.
I mir tu je: jer ni nade biti neće –
Nade koja sve nas vara tako večno:
Dušu, osmeh, suze – sve što život kreće!
Mi vidimo da je često zalud muka
Da lečimo ono što je neizlečno
I da zalud uzdiše se, zalud kuka!
Cvijetni san
Molitva i Anđeo
Modra rijeka ćežnja
Svijetlost u tunelu
Žena. Žena i golubovi.
Žena između snova.
Oblaci u njenim očima?
Oblaci vrh njenih kosa.
(Posjeta čeka u sobi,
Vijesti, na telefonu.
Smrt raste sa satom,
Proljeće ima prozora.)
Žena koja sjedi. Mirna
u sobi, kao da leti.
Ti i ja srećemo se
Ti okean ja lađa
Ti ocean ja delfin
Ti me pogleda sa ljubavlju
Vrisnu
šapatom
zaroni sa mnom
mili
zaronih
tebe nađoh ljubavi
vrisnuh do neba
mislima
Mila vodimo ljubav
okean
tišina i sni
Ti mila
i onaj ja Delfin
ta ljubav
tako očajna
tako nestrpljiva
tako bolećiva
ljubav
naša
nije sa ovog dunjaluka