Nismo pijani. Trezni smo, čini se, svi.
I, verovtno, zaista jesmo poete,
dok sklapamo čudne sonete,
i s vremenom razgovaramo na “vi”.
I eto ploda – rakete, slike leteće.
I eto ploda: stih pompezan to je…
Crtaj, crtaj, bezumno stoleće,
tvoje vojnike, ljubavnike tvoje,
poloči njinu savremenu slavu!
Zašto je istina, ipak – neistina,
zašto nas ona povlači za skut…
I niski tvoj genij noge bi zdrobio,
sve da bi šezdeseti saznao put
i čudne rezultate lutanja dobio.