Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
pored niskih taraba gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.
Zalud će ti zenice zelenilom roditi,
drugi neki prolaznik grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti, posle ćeš se podati,
u večeri drukčije, kraj taraba istih.
Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik,
a belom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati pijan od harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.
Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćes me tražiti. Možda će te boleti.
Al se više nikada neću tuda vratiti.
Predgrađe pod granama. Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Shvati da će umreti ove noći blistave,
zadnja svetla nežnosti u velikom svetu