Cveće zla XCIII
„Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola.
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
pridizaše, njihaše skutove svoje.
Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napijah u grču osobenjaka njenim okom,
olovnim nebom olujnog znaka
što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja…a zatim noć! Trenutna prelesti,
s čijeg pogleda na mah novim životom dišem?
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
ti koju sam mogao voleti, ti što si to znala!“