Bosna zemlja Božije milosti – Pred ponoćna galerija

 

 

 

Plavet leprša  Snovi lebde

Plavet leprša                                                                             Snovi lebde

 

On je tako sam  Srce gori

On je tako sam                                                                          Srce gori

 

Dosanjani snovi  Naše noći

Dosanjani                                                                                           Naše noći

 

Pleši u mojoj duši Mila  Krhko cvijeće

Pleši u mojoj duši Mila                                                            Krhko cvijeće

 

Neodoljivi đardin  Igra plavetnog cvijeća

Neodoljivi đardin                                                                 Igre plavetnog cvijeća

 

Konačan odabir  Bljesak

Konačan odabir                                                                 Bljesak

 

Ah, ta plavet   Prirodni postament

Ah , ta plavet                                                                                      Prirodni postament

 

A gdje sam ja  Milina

A gdje sam ja                                                                                   Milina

 

 

Prever – Takva Sam Kakva Sam

Takva sam kakva sam.

Baš takva sam stvorena.

Kad imam želju da se smejem,

Smejem se grohotom.

Volim onog ko me voli.

Pa zar sam za to kriva?

Što nije uvek isti onaj koga volim.

Takva sam kakva sam.

Baš takva sam stvorena.

Pa šta sad hoćete?!

Šta hoćete od mene?!

Stvorena sam da se dopadam

I tu se ništa ne može izmeniti.

Potpetica mi je suviše visoka,

Struk mi je suviše vitak,

A grudi suviše čvrste.

I koluti pod očima suviše modri.

A onda i zatim

Takva sam kakva sam!

Dopadam se onome kome se dopadam.

I šta se to vas tiče?!

Ono što mi se dogodilo…

Da, ja sam volela nekoga.

Nekoga ko me je voleo.

Kao deca što se među sobom vole

I znaju prosto da vole,

Da vole, vole, vole…

I zašto me onda ispitivati?!

Ja sam ovde samo da vam se dopadam

I ništa se tu ne može izmeniti!

Bleki – Sloboda

Sloboda je život

bez tebe pustinja

Zaboravljam smrt

Neka me još malo sa tobom tu,

zemaljski raj da plodim.

Kada kažu samo jednom se ljubi

Istina je , vjeruj im

Ali ipak : Zaboravi i živi.

Čekala si me  dugo

I ja tebe

par desetljeća duže

Uvik  su te kiše vodile meni

I mene berlavog  vraćale tebi

eonima prije

Galerija Zamak Yossemin u 2o o8 ( XVII)

Autor

Hajro Šabanadžović

 

Prozračno i krhko

 

 

Majsko cvijeće

 

Plišano obzorje

 

Dobrota

 

 

 

Violetna ljubav

 

Miris jasmina i kamelija

 

 

Slike izložene u   Galeriji  Zamak  Yossemin od 26.03.2018.

Stalna postavka

**

Za Yossemin

s ljubavlju

 

Ti si krhko čedo

što u mome srcu sni

 

Bleki – Žal za majkom

 

Prođoše godine

starac a siroče

još uvijek tuguje

majku svoju

u nerazumu svom

ima vremena

 

a nema

nikad nema vremena

nikad dovoljno neizrečenih riječi

 

a jednog dana tuga navre

samo četiri  riječi

volim te majko mila

kucaju na penđer

kućerka starog

u pustoj mahali

 

a majka ne otvora vrata

predugo čekala

pusti sanak usnila

sina siroće  željnog riječi

bolnog ostavila

 






												

Jesen je a ja boja nemam

 

Prelijepi, umilni ,  zlaćani   stađun .

Jesen , ugodna i blaga.

Titrava i uzbibana.

Prelijepa.

Pada lišće zlatno.

Sve se stapa sa zalazećim suncem u jedan nestvarni kolorit,

koji nas opija i zavodi.

Kao Žena.Raskošna.

Kao djevojčica.Voljena.

Boje pripisujemo magiji  , Te ,  nestvarne čarobnice Žene

i poželimo da se nikad ne mjenjaju.

Ni žene , ni  jesenje boje .

Da uvijek nose radost našim srcima .

 

Češće nego želim

jeseni se  boje sivilom

nešto hladniji dani

navuku sjene tuge

Kiša

Kapljica

svaka kap je jedan život

jedna radost

ljubav

 

eh anđelu mili

jesen u meni raduješ

nebo reče tuga je to

nedostaje ti boja

eh kada bih mogao

najljepše slike bih ti skladao


												

Bela Ahmadulina – BARTOLOMEJSKA NOĆ

 

 

Razmišljam, tren sav je u kišnoj ugodi:

A umah i stvarno, nadahnuća silom,

Čedo što – svjesno je razvraćeno bilo –

Krvoproliću se u blizini rodi.

 

Tu noć, kad sve žedne sazvao sveti je

Bartolomej na pir, bio je toliko

Slab plač onog što još, među vatre dvije,

Ne bje hugenotom, a ni katolikom.

 

Još ptiče, što jedva besmislice poje,

Još jare, što nema o hodanju znanja,

Preživje i prvi dah prisvojilo je,

Uzet od smaknutih, njihovog disanja.

 

Kako god, dadiljo, dijete njegova,

Čak cvjetnim mlijekom meda ako njega

Hranjaše, uredna i mala njegova

Krv čuvaće gutljaj kisika tuđega.

 

Ono je lakomo, još bi piti htjelo,

Ne zna organizam, još neprosvijećen,

Kako nezasito i slatko i vrelo

Kuša dah grkljana koji je presječen.

 

Naviklo da diše, ono krivo nije

Za te religije, daleka smaknuća,

I prima dim gusti koji pun krvi je

Kao svakodnevni dobitak za pluća.

 

Sjen ga ne znam čijeg ramena ušika,

U sjenci djetinjstva i zločina spije

Ugodno, no krvnik i žrtve krvnika

Jednako skrnave san djetinji slijep.

 

Kakvom, kad otvori oči – za vidjeti,

Sudbom isklijaće otrov u njem? Biće

Radošću ubijen? Ili umrijeti?

U koristoljubnom ropstvu pocrniće?

 

Na suvišak smrti svikli, zacijelo,

Grdite se, ljudi dobri, i borite,

Vi što njegujete djecu tako smjelo

Da se, pouzdano, djece ne bojite.

 

A ako dijete u snu s plačem krene,

Ne zabrinite se, kriva je sitnica:

Desni znaju biti malo zapaljene

Od vukodlakovih mlječnih sjekutića.

 

A ako, tičući kožu, što se osu

Mrazom jeze, nešto proviri iz grana –

Ne bojte se! Lišca sve djetinja to su,

U hladu zločina sva njegovana.

 

No u nesvjestici, rajskoj, može biti,

Taj plač u čast drugog izbora se čuje,

I vlastitu lomnost, a koju ne štiti

Ništa, svako malo grlo oplakuje

 

Grozom prekomjernom – u stih ne bi sjela –

Glazbom koju nećeš objasnit iz nota.

A uopšte uzev, kakva bagatela!

Trideset hiljada, svega, hugenota.

 

 


												

Basna o neljudima : Minimax, snovi i Talijani

 

Bio jedan Minimax.

Naša raja.

Provala čovo.

Haman mahalaš.

Odležo tri mjeseca kod komunista.

Samo se malo našalio.

 

Kaže on ovako:

Sjedimo u restoranu Dubrovnik u Zagrebu i guštamo.

Meni pritužilo, pa ustadoh da se olakšam.

Fini neki ljudi.Ustadoj ja , Ustaše svi, k'o da je njima pritužilo.

 

Mi volimo Bosnu .

Prelijepa je ,a rade joj o glavi.

Kada se sjetimo te naše Bosne  zemlje Božije milosti , zamislimo se ili sanjamo.

 

Napriliku jednom usnuli.

Sjedimo sa Čovićem, Borjanom,Kitarovičkom, i upokojeni , oblokani Francek nam se prisnio, i…hejbet njih u Širokom, gradu  izvorne ” hrvaštine”.

Šahovnica stolnjak.Pun hastal svega.

I vez na zidu , i plakat   pod nogama :  za dom spremni.

I puno salveta.Prangije rokaju.

Samo fali bomba i kama.

 

I kroje dame i gospoda granice novog poretka i novih izbornih zakona,

k'o  oblokani Francek i ne stide se nacizma.

 

Nama nije pritužilo,  nama se smučilo ali ustadosmo,

da provjerimo da li sanjamo.

Fini neki ljudi . Ustaše svi i klimnuše nam glavom.

 

Šta sve čovjek neće sanjati!

 

 

Kakva Basna , kad nema hajvana, reći će neuki.

A gdje ste vidjeli insana među onima što ustaju za dom spremni.

 

Naravoučenije , pitaće drugi.

 

Ko drugom jamu kopa  ,  sam u vlastitu balegu  pada?

Što bi rek'o Antonio Tajani ,Predsjednik Europskog parlamenta:

“Živjele talijanska Istra i Dalmacija”

 

Oprostite nam :  Ništa lično.

Što bi talijani rekli : Tante za tante.