Pred ponoćna Galerija Bosna zemlja Božije milosti

 

  

Krvava čipka                                                                       Krhko isijavanje

 

 

Zlaćani ružičnjak                                                Plavo žuti vrt

 

 

Mjesečeva čipka                                                 Ogoljeno drveće

 

   

Usplahirenost                                                               Zlaćano nebo

 

 

Pahuljice i ljubičice                                                     Proljetne livade

 

 

Zlaćani ružičnjak                                               Tanani povjetarac

 

  

Žena zvana vjetar                                                       Raskošni đardin

 

 

Krvavi vjetar                                                                Noćne iskrice

 

 

 

 

Robert Desnos – Toliko sam o tebi sanjao

Toliko sam o tebi sanjao,
prestala si da budeš stvarna.
Ima li još vremena da dostignem to živo tjelo
i poljubim na tim usnama rođenje glasa koji mi je drag?

Toliko sam o tebi sanjao
da se moje ruke, navikle da stežu tvoju sjenu
ukrštene na mojim grudima, možda više
ne bi savile oko tvoga tjela.
I možda bih pred stvarnom pojavom one što me progoni
i upravlja samnom već danima i godinama
i sam postao sjenom, sigurno,
o srce zbunjeno.
Toliko sam o tebi sanjao i više nemam vremena da se probudim. Spavam stojeći
tjela izložena životu i ljubavi, da bih prije dotakao
prve usne i prvo čelo na koje naiđem,
nego tvoje usne i tvoje čelo, tebe
koja mi jedina danas nešto značiš.

Toliko sam o tebi sanjao
toliko hodao, toliko govorio,
toliko ljubio tvoju sjenu,
da mi ništa ne ostade od tebe.
Mogu da budem još samo sjena među sjenama,
da budem sto puta više sjena od nje same,
da budem sjena koja će doći i koja će se vratiti
u tvoj život obasjan suncem.

Indexi – Ja sam htio ljudima da dam / Song – Lyrics

 

Monoteizam    Konj    Pravi uglovi

 

Svijet se oglušio, za mene ostao slijep
Nije htio da zna ni tko sam ja
Da se usudio, samnom da podijeli bol
Ne bih postao to, ne bih postao to što sam sad

Ja sam uvijek htio ljudima da dam
Što čovjek samo zna, da mi priliku pruže
Ali sam u želji ostajao sam i skrivao sam suze i bol
Ja sam jednom htio ljudima da dam, a skrivao sam suze ja

Ja sam se nadao i dugo, dugo, dugo čekao
Ali nitko da zna, ali nitko da zna tko sam ja
Ja sam uvijek htio ljudima da dam
Što čovjek samo zna, da mi priliku pruže
Ali sam u želji ostajao sam i skrivao sam suze i bol
Ja sam uvijek htio ljudima da dam, a skrivao sam suze ja…

Vasilija Radojčić – Dimitrije sine Mitre

 

 

 

Razdvajanje Strast Đardini vladaju Leptira let

 

 

Dimitrije, sine Mitre

 

 

“Dimitrije, sine Mitre,

moja živa rano.

 

Pet godina,

kako bolna legam.

 

Ti ne pitaš, mili sine:

Od što, majke, legnaš?

 

Ti ne vidiš, ludo moje,

da te žena vara.

 

Ti još spiješ, sine Mitre,

ona se promene.

 

Bela rekla, mili sine,

kopče zakopčane.

 

Kopče zakopčane, sine Mitre,

kose očešljane.

 

S kanate u ruke, ludo moje,

na đerđenku ide.

 

Kad se vrće, mili sine,

kopče pokidane.

 

Kopče pokidane, čedo moje,

kose raščupane.

 

Zar ne vidiš, sine Mitre,

da te žena vara?”

 

“Ako, ako, majke moje,

barem je ubava.”

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Božidar Stošić – Žal za mladošću / Song – Lyrics – Kolaž/Potpuri

 

Srce plače  Drvo samoće  Snovi bez nade

Stošić pjeva splet vranjanskih pjesama Žal za mladošću,Belo Lenče…Prije toga ide monolog Mitketa (Ljuba Tadić) iz Koštane III čin.Vrijedi poslušati ovaj upečatljivi muzičko scenski ugođaj.Na Stošića se nadovezuje Radojčićka sa Mitom Bekrijom,pa joj on uzvraća  Žal0m za mladošću. Tu se ubacuje Nedeljko Bilkić (neplanirano i van konteksta).Silvana začinjava sa Šta će mi život i Rne moje rane ,pa  Vasilija (sa Gidrom Bojanićem/Mitke) sve vraća na početak sa Koštanom/Žal za mladosti i tako sve dok se neko ne umori i odustane.

 

III. ČIN
Druga slika

Mitkina kuća. – Bašta ispred kuće. U pročelju lepa kuća na dva sprata, sa tavanicama, uresima, balkonom.

Ulazi MITKA, vukući za sobom SALČE, GRKLJANA, KOŠTANU i ostale.

MITKA (razdrljen, raspasan okreće se i doziva ostale svirače sa ulice): Čalgidžije! Meteri! Čočeci! Ovamo, bre! (Dolaze i ostali). Ovamo, braćo moja slatka! (Koštani). Ti ispred mene!
KOŠTANA (se izdvaja i seda).
MITKA (ostalim čočecima): Vi do njuma, oko njuma. Ali bez dajre… jedno do drugo.

Čočeci se izdvoje, sedaju oko Koštane, milo, ponizno.

MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj brat krvnik, moj brat – nikad sreću da ne vidi. Jednako: “kući”… (Pokazuje na kuću). Ete s'g dom sam, kući! (Seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu). De bre… (Grkljanu). Sviri! Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću). Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, “moj pesmu” da sviriš!
GRKLJAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
MITKA: Moju pesmu!
GRKLJAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi tvoju pesmu ne znamo.
MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'n s'nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost… Došle bašče, cveće, mesečina. – Zamirisale devojke!… Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene… Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i – bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. – Toj sam ja!… Pa od t'j bol, jad, – dert li je, prokletija li neka, – eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije… Noć me pije… Mesečina me pije… Ništa mi neje, zdrav sam, a – bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi). Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga rskomatala, ostarela… Žalno, teško da mi pojete!
KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitko?
MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’ i ne naceliva'… Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!… Poj, Koštana, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje… Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma… I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada. (Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ… A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj “Žal za mladost”… Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem… Ah!
(Peva)

Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
kakva je žalba za mladost,
na porta bi me mome čekala,
od konja bi me mome skinala
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila –
of, aman, zaman, mlado devojče,
izgore mi srce za tebe!…

 

Otvori mi belo Lenče

 

Otvori mi belo Lenče vtatanca, d?anum portica

da ti ljubom belo Lenče ustanca rujna rumena 2*

 

Ne mogu ti Mile pile, da stanam da ti otvaram

legnala mi stara majka na fustan, ludo na fustan,

pa ne mogu Mile pile da stanem da ti otvoram

 

Dimitrije sine Mitre

 

Dimitrijo, sine Mitre

moja ziva rano

Dimotrijo, sine Mitre

majkino jedince

 

Pet godine, sine Mitre

kako bolna legam

nesi me pitaja, sine Mitre

posto majke legas

 

Zar ne videis, sine Mitre

da te zena vara

ako majke, mila

barem je ubava

 

Bol Bebice i Majke

Ilk opus, First kiss @Ayse Suleymanoglu Caliskanwww.dogumicinamerika.comUSA FOR BIRTHIlk opus, first kiss ready for you tube

Gepostet von Dogum Icin Amerika am Mittwoch, 22. März 2017

 

Bebica i Majka.

Majka malo umorna, cjevčice govore : posustala.

Možda je vrlo blizu da usnije.

Bebica joj ne da.

Raduje je poljubcima bez prestanka.

Bol je prisutna u djetinjim očima , u suzama , u dodiru, u govoru – gugutanju,

koje sigurno moli:

-Vrati mi se mama. Kako ću ja bez tebe?

 

A mi od srca želimo ,da je to zaista  prvi poljubac tek rođene Bebice.

 

Šta li to krhka djetinja duša osjeća , a naša ogrubjelost ne shvata?

Majušno Maksumče , kao  da svojim djetinjim poljubcima i milovanjem ,punim suza i bola, upućuje nijemu molitvu nebu.

Majka je tužna , ali sretna.

Podarila je djetetu život i majušno srce puno ljubavi.

 

A mi, tako malo  obraćamo pažnju ljepoti djetinje duše i uzvišenosti ljubavi Majke i Bebice.

Pa ko bi žlio zlo djetetu iženi?

 

Hvala ti Gospode Jedini, na neiscrpnoj  Ljubavi i Milosti kojima nas darivaš.

 

Nena Ivošević – Konjuh planinom / Song – Lyrics

  Vjetar 1

svjetovi   zlo sjena    srebrenica 1    lepršavost.1jpg

 

Konjuh planinom,vjetar šumi, bruji.
Lišće pjeva žalovite pjesme.
Javori i jele, borovi i breze
Svijaju se jedno do drugoga.

Noć je crno svu zemlju zavila.
Konjuh stenje, ruši se kamenje.
Mrtvoga drugara, husinjskog rudara
Sahranjuje četa proletera.

Kiše jesenje po grobu su lile.
Bure snježne kosti mu raznjele.
Iz krvi rumene husinjskog rudara,
Crvena je šuma izlistala.

Konjuh planinom vjetar šumi, bruji.
Lišće pjeva žalovite pjesme.
A na vrh planine zastava se vije,
Crvena od krvi proletera.

/Narodna pjesma koja se u par riječi razlikuju od Nenine izvedbe/