Cveće zla
Glupost, ludost, škrtost, poroci i mane
duh nam opsedaju i kinje nam tela,
pa gajimo grižnju zbog nečasnih dela
kao što prosjaci svoje vaške hrane.
Uporno grešimo, a kajanje naše
podlo je, i za nj još tražimo platu,
zatim se ponovo valjamo u blatu
ko da ružne suze sramotu opraše.
Satan Trismegista* na uzglavlju vraga
duh nam uspavljuje, zavodi i čara;
Pod veštim prstom tog alhemičara
čelik naše volje topi se bez traga.
Svim našim kretnjama Đavo daje maha!
Privlače nas stvari gnusne i najniže,
svakog dana paklu za korak smo bliže,
kroz smrdljivu tamu gazimo bez straha.
Ko što bedni bludnik i nakaza stara
grize prostitutku dojki nisko palih,
hvatamo u letu zadovoljstva, pa ih
cedimo ko kašu iz truloga nara.
Milioni crevnih glista, čopor ludi
demona vršlja nam po mozgu usahlom;
Ko ponorna reka, sa svakim udahom
i smrt nam se muklo uliva u grudi.
A otrov i bodež, nasilje, zla dela
još ne ukrasiše otrcano platno
bedne nam sudbine, i to samo zato
što nam duša, avaj! Nije bila smela.
Al od čudovišta što vrište, stooka,
od kuja, pantera, akrepa, kraguja,
šakala, majmuna i otrovnih guja,
u zverinjaku odvratnih poroka,
Ima jedan opak i gadan sto puta!
Premda smeran, ćutljiv, zatvoren u sobi
on bi celju zemlju da sruši i zdrobi
i u jednom zevu sav svet da proguta:
To je Dosada! Njene oči pate
od bezvoljnih suza, dok puši nargilu;
Čitaoča, ti znaš tu nakazu milu,
-podli čitaoče – moj bližnji – moj brate!