Sergeju Jesenjinu
Otišli ste, što no kažu, na svijet drugi.
Pustoš… Ljetine, postajući zvjezdanost.
Nema više ni piva,ni druga više ni
Ne Jesenjine, nije ironija Vama. Trezvenost.
U grlu je grudva bola, a ne smijeh.
Vidim – prerezanim rukama, dižete
vlastitih kostiju mijeh.
Prestanite! Dosta! Zašto buncate?
Hoćete da lice skrije posmrtni veo?!
Vi ste preterivanju skloni znate
Ko što niko na svijetu ne bi umjeo.
I zašto? Po čemu? Nedoumica pada.
Zamuckuju kritičari: razlog svega toga
je ovo, je ono… a, u stvari nema sklada,
u bilansu su – piva i vina mnoga.
Vele – da Vam boemiju zamene klasom,
klasa bi uticala na Vas i sporazum.
A zar bi ona ikad žeđ gasila kvasom?
I kada se opija klasa čuva razum.
Vele – da su Vam nekog nasrtljivog dali,
postali bi ste sadržaj dozvoljeni
Na dan bi ste po sto stihova pisali,
zamorno i dugo k’o Doronjin.
A ja mislim da se to osjeti,
Na sebe bi ste još pre digli ruke.
Bolje je od vode (vođe) umrijeti,
Nego od slučajne dosade !
Uzrok nestajanja nisu – nož, ni riječi
ni uže s nekog vratila.
Možda vene ne bi trebalo sjeći,
da je u „Angleteru“ bilo mastila.
Obožavatelji radost: na bis!
Skoro cela četa protiv svojih žila!
Zašto množiti broj samoubistava?
Bolje povećaj proizvodnju mastila!
A sada u grlu – zauvek ni slovca.
Teško je i glupavo biti misterija.
Za naciju, jezikotvorca,
umro je reski majstor, boemija.
Sa prošlih sahrana, čak i blatne,
zadušnih stihova nose rite
Rime o humku k’o ćuskije mlate –
zar je to poštovanje poete?
Ni spomenik vam nisu doneli-
Gde je onaj, granita il’ bronze luk?
A k’ rešetkama sećanja već su poneli
svetačkih uspomena huk
Vaše se ime maramicom slinavi,
I vaše reči Sobinov balavi,
I bunca sto je breza usahla-
„Ni reči, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha“.
Eh, treba pokazati priču,
tom Leonidu Leongriniču!
Treba ustati kao galamđija
Neću da se moj stih obrće i blati!
Ućutkati ih uz tropost svetinja
i u Boga i u mater ih poslati!
Nek se rasturi ta netalentovana pogan,
šireći šinjela jedra mrka,
neka u ludom bjekstvu Kohan
izbode ljude šiljcima brka.
Gadovi se moraju prorediti.
Posao – da se zaustavi ne sme!
Život svakako iznova preurediti,
pa tek onda pisati pesme!
Za pero to vrijeme – lako nije,
ali recite, Vi, bogalji, sakati,
gde je, kada i koji to genije
birao put utaban i lahki?
Reč je – vođa ljudske jakosti
Napred! Da bi vreme suštinom
otišlo, i veze da bi tankosti
bile za prošlošću svislom.
Malo je radosti na našoj planeti.
Neka nas budućnost sa veseljem veže.
U ovom životu nije nam teško mreti.
Izgraditi život – daleko je teže.