Otkako Lenka ostavi
košulju tanku lanenu
nedotkanu na razboju
i u nanulama otide
da niže duvan u monopolu –
lice joj se izmeni
obrve spustiše nadole
i usne sviše skrušeno.
Ne beše Lenka rođena
za te puste duvane!
Duvane – žute otrove
da grudi – kite rumene.
Prva godina proteče
kamen joj pade na srce,
druga godina naiđe
bolest joj grudi iskida.
Treća godina je bila
zemlja je Lenku pokrila.
I noću dok je mesečić
nad grobom svilu svijao
vetrić je tihi nad njom
žalosnu tugu sejao:
“Zašto mi, zašto ostade
košulja ta nedotkana?
Košulja beše darovna…”