Nemoj da odeš više u onaj grad tuge,
gde smo od sebe zaboravili pola.
Nikad sa zvezda nije teži pad,
nego na beton sa kafanskog stola.
U očima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.
I sve sam svoje osmehe okrvavio,
nije sve belo, što liči na belo.
Peroni katkad plaču kišom,
sat i koferi …
Svako nekud žuri noćas.
Iscepam kartu.
Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.
I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi.
Sad smo drugačiji, zacelo.
Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo, sto liči na belo.