Kraj vrata manastira sveta
Trese se ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i setan
Od gladi, žeđi i od muka.
Za koru hleba moli jadnik,
Oko mu piju jadi pusti;
Al’ neko tada kamen hladni
U ispruženu ruku spusti.
Tako ja prosih ruku tvoju,
Dok suze kapahu polako;
I ti se svetlu nadu moju
Obmanula zauvek tako.