Jesenjin – Pismo ženi

 

Vi se sećate.

Da, vi se svega sećate,

Kako sam stajao

Uza zid netramice,

A vi se uzrujano po sobi šećete

I nesto ostro

Bacate mi u lice.

 

Govorili ste

O rastanku, jer patite,

Jer vam se smučio

Moj život prljav,

Da je već vreme da se poslu vratite,

A moj udes,

Da sve dublje srljam.

 

Voljena moja!

Niste me voleli.

Vi niste znali, u svetu sto vrvi

Bejah kao konj pod konjanikom smelim,

Mamuzan i zagnan do krvi.

 

Vi niste znali

Da usred tog blata,

U životu sto biju vetrovi,

Zato se mucim, sto neshvatam,

Kuda nas nose sudbe tokovi.

 

Licem u lice,

Lice se nevidi.

Veliko se vidi na ostojanju.

 

Kad more kipi od hridi,

Brod je u kukavnom stanju.

Zemlja je brod!

Odjednom neko

Velicanstveno brod upravi

U pravi orkan bure, preko,

K novom životu, novoj slavi.

 

Ali ko od nas na palubi golemoj

Padao nije, uz psovke i bljuvanje?

Malo je iskusnih, sto nemo

I junacki podnose ljuljanje.

 

Tada i ja

U divljoj buci,

Al zrelo znajuci znanje,

Sidjoh na brodsko dno u muci,

Da ne gledam ljudsko povracanje.

To dno je bilo,

Ruska krčma, dim.

I ja nad casom klonuh u miru,

Da, ne pateci ni za kim,

Utopim sebe

U pijanom viru.

 

Voljena moja!

Muci sam vas,

Videla se seta

U oku sto zebe,

Dok sam naocigled sveta

U skandalima traci sebe.

 

Ali niste znali

Da usred tog blata,

U životu sto biju vetrovi,

Zato se mucim, sto ne shvatam

 














											
Bookmark the permalink.

Komentariši