Autor
Hajro Šabanadžović
Noć pahuljica Umilna jesen
Tirkizna noć Svjetlost i nježne
Noć iskrica Plamen na Orijentu
Noć svjetlosti Mutan krajolik
Azurna noć Svjetlost iznad i ispod linije
Božična drvca skidaju
Uskoro će uskrs
Blagdan šarenih jaja
Nova znamenja
Postavljaju u kapeli
Čiji je svod šareniji od boja ulica crvenih fenjera
Na vrhu stanuje stid
Blam je već trivijalno reći
Trofej skršenog monoteizam
Janje
Između četiri zida hladna
Zatvoreno kleči
Vapi
Moli
Mirisa prirode i Božije ljubavi sam željan
Neću bolesnih kamenorezaca
njihovih ljubavnika
Neću bezbožnih ribara i svirala
Bludnice sa sedam bregova
Ljubavnice tame
Od djetinjstva ja ne bjeh kao,
Drugi-ja gledati nisam znao.
Kao drugi-dusa nije htjela.
Strasti iz skupnog primati vrela.
Iz istog vrutka nisam jad,
Pio-u istom tonu mlad.
Budio nisam srca plam,
I sve sto voljeh – voljeh sam.
Tad se – u djetinjstvu – u zori,
Burnog zivota moga – stvori.
U bezdanu dobra ili zla,
Tajna sto jos me mami sva;
U bujici sto se pjeni.
U crvenoj gorskoj stijeni.
U suncu sto kupa svojom.
Jesenjom me zlatnom bojom.
U mutnji sto nebo prene,
I proleti pokraj mene.
U oluji,groma rici.
U oblaku sto po slici.
Za me (nasred neba plavog)
Lici na demona pravog.
Brodovi –
i oni u luke se sliše.
Vozovi – na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nešto tim više –
jer volim –
vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.
Tako ti se vraćam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vraćajući se,
zar
ne odlazim kući,
zar nije?!
Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručje veže
Tako
tek što rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
težim.
Ya no estás más a mi lado, corazón
En el alma sólo tengo soledad
Y si ya no puedo verte
¿qué poder me hizo quererte
Para hacerme sufrir más?
Siempre fuiste la razón de mi existir;
Adorarte para mí era obsesión
Y en tus besos yo encontraba
El calor que me brindaba
El amor y la pasión
Es la historia de un amor
Como no hay otro igual
Que me hizo comprender
Todo el bien y todo el mal
Que le dió luz a mi vida
Apagándola después
¡Ay, qué vida tan oscura!
Sin tu amor no viviré
Priča o jednoj ljubavi
Nisi više pored mene, srce
Samoća je u mojoj duši
I kako te više nigdje ne vidim
Zašto je Bog odredio da te volim
Da još više patim
Uvijek si bila smisao mog postojanja
Tebe voljeti za mene je bila svetinja
u tvojim poljupcima je bila
Ljubav koju si mi dala
Toplina i strast
Ovo je priča o ljubavi
Kojoj nema ravne
Koja me naučila da razumijem
Svo dobro, i svo zlo
Koji su dali svjetlost mom životu
i zatim ga ugasili
Aj zašto je život postao tako mračan
Bez tebe ljubavi ne mogu živjeti …
U plamenu, zapaljena jesen,
gori katkada moje srce,
čisto i samo. Vjetar ga budi,
dodirne mu središte i onda ga objesi
za svjetlost koja se smije ni za koga:
kakva rasuta ljepota!
Tražim neke ruke,
neku prisutnost, neko tijelo,
ono što zidove razbija
i rađa opijene oblike,
dodir, glas, okretaj, neko krilo samo,
nebeske plodove gole svjetlosti.
Tražim po sebi, unutra,
kosti, netaknute violine,
usne koje sanjaju usne,
ruke koje sanjaju ptice…
I nešto neznano što kaže »nikada«,
a pada s neba,
od tebe, moj Bože i moj protivniče.
Krhkom proljeću
djevojci sa suncem u očima
poklanjam
životna radovanja
nježni plamen ljubavi
i još nježnije
snove
na otoku želja