Category Archives: Nekategorisano

Kad prođoh Klisuru Vetrova

neko me stoparcem darova,

jer putem tim trčah u Raj;

Sve što mi treba jesu želje,

neko mi dobaci iz svoje zdele

usoljeni komad sardele:

Isto su tamo prosjak i kralj.

Brat moj Mortin izgubi volju

da onog tikvana ganja po polju,

a ja hitam, jurim u Raj;

Kako god okreneš, za sve nas

život je jadan; U zao čas

sluge, puške, lovački pas:

Isto su tamo prosjak i kralj.

Obogatiše se golje najgore,

padoše oni što behu gore,

a ja hitam, jurim u Raj;

Otupe oštra pamet onog

što nekad u školi beše bosonog –

sad u čarapu slaže zlatni polog;

Isto su tamo prosjak i kralj.

Vetar je star, al drži smer,

treba da ubrzam korak, jer

hitam, jurim, jurim u Raj;

Ne znam prijatelja što bi mi bio

ko vetar blizak, drag i mio –

niko ga još nije kupio ni ukrotio:

Isto su tamo prosjak i kralj.   

 Citati:

“Ne vredi ostaviti ni ludom ni pametnom. Ako je pametan sam će zaraditi, ako je lud, sve će izgubiti.
”“Ako jednom odeš, nemoj se okrenuti, jer ako se okreneš moraš se vratiti, a ja ne želim da se vratiš odlazeći.“
„Gotov sam već. I stupam. Bezbroj je flaša u stroju. Ja zapušače skupljam – da dušu zapušim svoju.“I ja uvek kad zažmurim kažem: „Samo srce da oseti draž.“ Život vara, no i on nekada radostima ukrašava laž.

„U oluji i buri kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti prirodan, nasmejan i tih najveća je umetnost na svetu.“

„Život vam je varka s toplom čamom. Zato će nas uvek opčinit s nova. Jer nam svojom grubom rukom samo piše kobno sudbonosna slova.“

„Ko je ljubio, taj ne ljubi više. Izgorelog nikog ne zapali.“

„Umreti nije ništa novo na ovom svetu, al’ ni živeti nije baš najnovije.“

„Hteo bih se ljubiti, hteo bih da me neko grli, hteo bih nekoga gledati dok spava pored mene.“

 

Jovano, Jovanke, (Jovano, Jovanka)

Kraj Vardaro sediš mori (Kraj Vardara sjediš)

Belo platno beliš (Bijelo platno bijeliš)

Belo platno beliš dušo (Bijelo platno bijeliš dušo)

Se nagore gledash. / x2 (Gore gledaš)

 

Jovano, jovanke, (Jovano, Jovanka)

Jas te tebe cekam mori, (Ja tebe čekam)

Doma da mi dojdes, (Doma da mi dođeš)

A ti ne doadas duso, (A ti ne dolaziš dušo)

Srce moje jovano. / x2 (Srce moje Jovano)

 

Jovano, jovanke, (Jovano, Jovanke)

Tvojata majka mori, (Tvoja majka)

Tebe ne te pusta, (Tebe ne pušta)

So mene da dojdes duso, (Meni da dođeš)

Srce moje jovano. / x2 (Srce moje Jovano.)

 

https://youtu.be/rHe4Y6NDlIM

 

Ah kakaya zhenshına (ах какая женщина)

 

В шумном зале ресторана

Средь веселья и обмана

Пристань загулявшего поэта

Возле столика напротив

Ты сидишь вполоборота

Вся в луче ночного света

Так само случилось вдруг

Что слова сорвались с губ

Закружили голову хмельную

 

Ах какая женщина, какая женщина.

Мне б такую,

Ах какая женщина, какая женщина.

Мне б такую.

 

Пол не чуя под собою

Между небом и землёю

Как во сне с тобой танцую

Аромат духов так манит

Опьяняет и дурманит

Ах как сладко в нём тону я

Так близки наши тела

И безумные слова

Без стыда тебе шепчу я

 

Ах какая женщина, какая женщина.

Мне б такую,

Ах какая женщина, какая женщина.

Мне б такую.

 

Ты уйдёшь с другим я знаю

Он тебя давно ласкает

И тебя домой не провожу я

Жжёт в груди сильней огня

Не моя ты не моя

Так зачем же я ревную

Сколько ж нужно мне вина

Чтоб из памяти прогнать

И забыть мечту свою шальную

 

Ах какая женщина, какая женщина.

Мне б такую,

Ах какая женщина, какая женщина.

Мне б такую.

 

Kakva ženska

 

U bučnom restoranskom predvorju

U centru smijeha i laži

Utočištu usamljenih poeta

Slijedećih na popisu prozvanih

Sjedimo  i gledasmo okolo

svi u zraci noćne svjetlosti

i tada se dešava

riječi napuštaju usne

i oblikuju uzvik iz moje pijane glave

 

Kakva ženska, oh, kakva ženska

Mene je dotakla

 

Ne osjećajući pod ispod stopala

Između neba i vazduha

Kao u snovima – plešući sa tobom

Miris naših života je prozvan

Praveći nas pijanim i otrovanim

Koliko god sam mogao biti prijatan

Naša tijela su bila blizu

I šašave riječi

Besmislice sa ti šaptao

 

Kakva ženska, oh, kakva ženska

Mene je dotakla

 

Ti ćeš otići sa nekim drugim to znam

On je tebi nevažan već dugo vremena

I to će biti svo tvoje društvo kod kuće

u mojoj duši  gori jače od vatre

ti nisi moja,ti nisi moja

zašto sam tako ljubomoran?

Koliko vina trebam

Da te prognam iz sjećnja

I zaboravim ta moja šašava sjećanja

 

Kakva ženska, oh, kakva ženska

Mene je dotakla

 

Šta ime moje za te znači?

Umreće ono ko šum vala

što tužno mije tuđa žala,

ko žagor šumski kad se smrači.

Na listu tvoga spomenara

ostaće poput traga sivog,

ko grobni natpis, čudna šara

nečitljiva za ikog živog.

Šta znači ono? Već odavno

talas novih nemira ga briše

i sećanje životodavno

ne budi u tvom duhu više.

No reci ga u vreme čame,

kaži u časovima sivim:

postoji uspomena na me,

postoji srce gde ja živim…

Cveće zla XIV

Uvek ćeš voleti čoveče slobodni

More, ogledalo u kome se roje

beskrajni valovi i trzaji tvoje

duše gorke kao bezdani podvodni!

Gnjuraš se u njega ko u svoju sliku,

očima, rukama, grliš mu talase,

i srce ti kadkad zaboravi na se

slušajući njegovu žalostivu riku.

Ćutljivi ste, mračni; Čoveče beskrajni

bezdan tvoje duše ne sagleda niko,

niti je bogatstva morska ko proniko –

oboje ste revni u čuvanju tajni!

Ratujete eto, kako se svet sazda,

bez griže, bez srca na bojnim poljima,

obuzeti borbom, smrću, pokoljima,

dva surova brata, u koštacu vazda!

Cveće mi veli – zbogom ostaj,

i krunice sve niže sleću:

Njeno lice i rodni kraj

da nikad više videt neću.

No, što ću, draga, i što znam!…

Ja videh njih i zemlju ovu,

i samrtnički drhtaj sam

primiću kao miloštu novu.

I zato što cilj, celoga veka,

postigoh iduć s osmehom zdravlja –

ja i sad stalno tvrdim, bez jeka,

da se u svetu sve ponavlja.

Nije l’ svejedno – drugi će doći,

tuga rastužit otišlog ne sme.

Ostavljenoj dragoj u tihoj noći

drugi će lepše pružiti pesme.

I prateć pesmu dušom žene,

draga uz drugog dragog, sred slavlja,

setiće se možda i mene,

ko cveta koji se ne ponavlja.

Zelena tinta stvara vrtove, šume, livade,
krošnje gdje pjevaju slova,
riječi koje su stabla,
rečenice koje su zelena zviježđa.

Pusti da moje riječi,o bijela, siđu i pokriju te
kao kiša lišća snježno polje,
kao bršljan statuu,
kao titnta stranicu.

Ruke,struk, vrat, grudi,
čelo čisto kao more,
potiljak jesenske šume,
zube koji grickaju vlat trave.

Zelene pjege, poput zvijezda, osipaju tvoje tijelo,
kao tijelo stabla u pupanju.
Neka te ne smetaju toliki sitni i svijetli ožiljci:
pogledaj nebo kako je zelenim zvijezdama tetovirano.

Prelepa reko! dok tvoj pramen
kristalno čist treperi,
ti žarke si lepote znamen
– srce neskrito ljupko –
smelih draži klupko
u starog Alberta kćeri;

Kad ona tvom se valu smeši –
što trepti kroz odsjaje –
tad od svih potoka lepši
njen poklonik postaje;
jer, kao tvoj val, on sred srca
lik čuva njen duboko –
i drhti dok se nad njim zrca
duše joj željno oko.

Zgasnuli smo žutu lampu,
Plavi plašt je pao oko tvoga tijela.
Vani šume oblaci i stabla,
vani lete teska bijela krila.
Moje tijelo ispruženo podno tvojih nogu.
Moje ruke svijaju se, žude, mole.
Draga, neka tvoje teške kose
Kroz noć zavijore, zavijore
kroz noć
Kose moje drage duboko šumore
kao more.