Zbignjev Herbert – Obala

 

Čeka na obali velike i spore reke
na drugoj Haron nebo prosijava mutno
(to uostalom uopšte nije nebo) Haron je
već samo prebacio uže preko grane
ona (ta duša) vadi obol
koji se kratko vreme kiselio pod jezikom
seda na zadnji kraj praznog čamca
sve to bez reči

i da bar ima meseca
ili pas da zalaje






											
Bookmark the permalink.

Komentariši