Kuća je moja uboga
i ponašam se ko prosta žena.
Jer ja sam ostrvljanka
s Ostrva udaljena.
Živim, i ne treba mi niko.
A ako uđe, noćima bdim.
Da zagrejem večeru tuđincu
spremna sam krov da upalim.
Pogled, – i više nismo strani.
Ušo si, pa, eto, ostani.
Prosti su zakoni naši
u krvi zapisani.
Mesec ćemo u dlan namamiti
ako nam to bude milo.
A ako ode, – kao i da nije bio,
i ja – ko da me nikad nije bilo.
Ranu od noža gledam i brinem
da l’ će zarasti do one zore
kad novi putnik zatraži vode
za usne što mu od žeđi gor