U dunjalučkim danima dešavaju se čudne stvari . Dobre i loše. Vesele i tužne.
Mahalašima se manje više dešavaju mahalske stvari. Ne može ih čovjek ni protumačiti , ni prepisati, a kamo li pred dunjaluk bez tabirenja i objašnjenja natakariti.
Nije za javno mnijenje hjer vrijedi sintagma:
-Šta se u mahali zbije, ostaje u mahali.
Jes, zinite da vam pričamo šta se u mahali sinoć zbilo!
Ili koliko je njih i koje su to zavriskala :
-Joj, mamo mamice.
Onu o crvenom fesiću, vidimo, prokužili ste. ne ćemo vam reći koji je zakukao:
-Snijeg je opet voljena , oprosti mi.
Neki jado javlja dragoj da neće stići na toplu večeru jer su snijegovi zapadali veliki , a on prtine nema. E sad da li on tamo nešto razgrće , i kako razgrće nije nama da bilo koga potvaramo i da vam tajne odajemo.
Joj ljepote. Snijeg zapado , a on ne mere kući. A mora se nagdje sakrit od belaja. Svuda okolo veliki minusi zavladali .Nadamo se da je jadnik u toplom i … da je zaronio ispiod ćebeta da ne zebe
Ma, ća vam imamo anlaisati ? Svako se na ovom dunjaluku snalazi kako zna. Oni koji se ne snalaze il su levati ili bilmezi.
A mere biti da je moli da mu oprosti što će morat opet da se zbijaju. Normalno radi grijanja. A šta ste vi mislili? No , to vi vjerovatno ne biste odgonetnuli.Vjerovatno zato što ste fatalisti.
Zato smo odlučili da vam ispričamo naš susret sa jednim fatalistom koji neće da prizna da je bilo šta drugo. Ako bolje promislimo , možda je i ekološki nastrojen čovo , pa se kao i svi neuki stidi svoje sudbe.
Nama dosadno bilo, jer smo mimo bilo kakve logike dogovorili kont u parku ispred predsjedništva. Nismo (bili još prokužili) da tamo nema ni trena osjećaja i ljudskosti , već samo preraspodjela planova o otimačini narodskog blagostanja i vreća sa zlatom.Pride bježanije u trezor.
Čekajući jednu dotičnu,zadeverala nas dosada. Istinu znamo – vole žene kasniti pa to ti je. Ili moraju? Viša sila. Nikoje čudo.Ne mogu one tek tako među svijet. A svijet je vrlo muhanatan i čudan . Hiljadu falinki ženi će jendoj jedinoj ženi nači.naći.
Dakle bilo je to nekad u isti vakat kad smo dumali kako ćemo tu dotičnu doticat . neki čojk , ispod je'nog drveta u tom dotičnom parku , u sred radnog vremena , sjeo na travu i naslonio se da predahne. Bio malo umoran , pa malo zalego da složi kosti.
Joj jeste vi njaka gluha krmad. Nije slago Kosti jer nije pogan , već lego da se ispruži . Nešto sasvim najnormalnije , čemu svaki tankosava radni čovjek teži. Kosti mu malo škljocale, udovi ga morili, tanke platne liste ga na crnu zemljicu oborile. Čojk došo tobe:
-Ne mogu ga lopine ne platiti , koliko on more ne raditi.
Kako zalego namah zaspao, kako zasp'o tako obajene usnio. Taki ti je naš čovjek , ha zalegne on zaspe. I hrče .
Umjesto da kad zalegne…, ma ne mremo više uputstva dijeliti , šta je kome radit’ ili ne radit’. Al naš čovjek voli glasan biti. Ono u snu. Na javi manji od malog makovog miša.
Nema nam svrhe objašnjavati. Ko zna zna, ko ne zna ,nikad neće naučiti. Nema veze o čemu baljezgamo. Mi svoje znanje znamo. Pitajte one … ma , nije nas briga koju će te pitati.
I tako onaj , koji evidentno ne zna šta mu je raditi kad zalegne, sanja listove, mnogo lišća kako pada. I pada, i pada al’ sve više po njemu pada. Ni po jada što pada, već se na njemu skuplja , pritišće ga i pride zatrpava. Tako hametice padajući sve više i još više ga zatrpava i pretrpava opalo jesenje lišće I guši ga i jado nema vazduha.
Nema veze što je lišće prelijepo i okupano svim nijansama boja zlata i sutona. Od bižuternog, lažnog, malokaratnog, visokokaratnog ili čistog suhog zlata., a poneki je boje trule višnje ili boje brabonjka. Tako vam je sa lišćem koje opada. Vrlo je impresivno , ekspresivno i u neko doba gubi se od tonava nadrealizma do apstrakcija.
Prolaznici vide čovjeka kao se grči i batrga , vazduha traži, k'o da ga neko mokrom krpom po glavi tuleha. Niko da mu priđe , da ga prodrma ili gluho bilo vazduhom nadolmi. Ono spasilački mu povrati dah.
Jok , niko. Svi bleje preda se ko zombiji koji kasne na ahiret . Ko da će im on pobjeći? Baš su ovi ljudi nedokazani. Ahiret , pa ahiret. A većina neće tamo već u mnogo vrelije mjesto.
Tek Jedan naš, onaj od dobrih mahalaša mu priđe . Merhametli ga sjenkom zakloni ga da sunčanicu ne strefi , razgrne opalo jesenje lišće , prodrma ga , probudi i upita:
-Da li ste dobro?
-Dobro sam , nisi me trebo zbog tog buditi. Baš sam se naštelio da nekog bubnem metlom. A zašto ne bih bio dobro. Ja sam profesionalni fataljist , kak bi reklja filjozofi.
– U redu je biti fatalist ,nisu filozofi što su nekad bili i ne treba im u današnje doba previše vjerovati.
– Ja fataljist,kak bi reklja filjozofi ,ništa tu nema loše. Mora se živjeti. Puno je gladnih ustiju, a malo para za zejtin, sirke , ljeb i šećer.
-Dobro, kako rečeš, nije to ni tako loše.
Tješi ga onaj od Dobrih.
-I nije . Plaćaju me da ja fata ljistove.
Usta fataljist, podiže plastičnu vreću iz trave i šiljak polegnut ispod nje , i nastavi raditi svoj nezahvalni i slabo plaćeni ekološki posao. Vrijeme za pauzu je isteklo. Nije ni doručkovo. Oklen ti lova frajeru fataljistični kad korumpirana pljačkaška vlastela ne da pučanstvo uravnoteži energetski bilans odrvenjelog gastroenterološkog trakta.
Tako vam je to u svim vremenima . Kad vjekovna, bijedna i gladna fukara dođe gore. Nemaju vremena za hljeb , pa odma iz opanaka u lakovane cipele , a od kolača poparu i proju. Zaboravlja se:
-Poslije gore neizostavno i uvijek dođe dolje.
Zakon relativiteta i difrakcije praznih umova i bijede duha..
