U znak znanja
u svemu što ti oko pomiluje
pronalaziš za se ordenje
pored tvojih junačenja
ruše mi se sva jačanja
i sav trud
šta je moje sokoljenje?
i gordost
ako je biva
potzraje koliko dah
kraj tebe sam svagda bila
i ostala smijeh za povod
nedorečen šum
i najmanju slutnju
okončavaš uzvikom
ne tražiš zametke na kopaš joj korijene
ne razgrćeš sebi hum
pred tvojim lavežom
povlači se u šipražje
u mračne dvore i drhtaje
i najljuće pseto
tvoj naum tek ovlaš
i usput dodiruje um
svakim činom sebe slaviš
klešeš sebi spomen – dvore
zvonke hvale spomenike
ti ne strepiš
pred zebnjom sa mojom se prsiš
raskriljuješ košulju
tapšeš ramer uzdrhtalo dikom svojom
šakom jakom božjom slikom i prilikom
o pšored koga stadoh
sesmotrena
sita šutnje
i iznova u strah klonuh
pred kim!