Category Archives: Nekategorisano

• 

• 

• 

• 

Neizmjerna milost

Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.

Sve si mi bila, ljubavi,
Sve što mi duše ište
Moj zeleni otok, ljubavi,
I česma, i svetište;
Svud vijenci voća, cvjetne hvoje,
I sve što bješe moje.

Prelijepi snu, ne trajes više!
O, zvijezde nade, što ste sjale,
Sad oblaci vas sakriše!
Glas Budućeg mi viče: “Dalje!”
Ali moj duh se, lebdeć, njiše
Nad tamnim morem prosle sreće
Užasnut, nijem, sve tiše.

Jer jao! Jao, u meni
života svjetlo trne.
“Nikad već – nikad za te”
(kao da valove crne
slušam što šapuću kleti)
“Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti.”

Svi sati su mi poput zore,
A noć ko sanja čista,
Gdje tvoje tamne oči gore,
I gdje ti korak blista:
U kojem plešu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?

Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tuđi ležaj tad su zloba
I crni zločin oteli te,
Od naših magla i od mene,
Gdje srebro tušnih vrba vene.

Cveće zla LXIII

Kao anđeli zloočinci

prikrašću se tvojoj ložnici,

bešumno ću ka tebi doći

sa senkama duboke noći;

Dobićeš, crnko ti od mene

poljupce kao mesec ledene,

milovaću te poput zmije

kada se pokraj groba svije.

A kada sine rasvit modar

:otkrićeš kraj sebe prazan odar,

i leden, sve do noćnih sati.

Kao što drugi nežnom dobrotom

gospodare tvojim životom,

uz pomoć straha ja ću vladati.

Visoki stub otkucaja
Na nepokretnoj osi vremena
Sunce te oblači i razgolićuje
Dan se odvaja od tvoga tela
I gubi se u tvojoj noći
Noć se odvaja od tvoga dana
I gubi se u tvome telu
Nikada nisi ista
Uvek upravo stižeš
Ovde si od samog početka

Prolaze satima sjecanja kroz ponoci
ulicom koracaju stihovi sto ostaju bez pomoci
daj da otplacem pa da postoje
i da bude njih kad me ne bude

Iz cega se smrti sastoje
cije li su tako teske presude
biva se da te nema vise
zbiva se dok te neko najedanput ne izbrise

A u ulici Karadjoz bega
sa nocnim mirom i bez njega
miris dunja ceka pred vratima
i srce mi se otima

A u ulici Karadjoz bega
sa nocnim mirom i bez njega
miris dunja ceka pred vratima
i srce mi se otima

…ali kad te u daljini ugledam,
Prelazim na drugu stranu, protivnu,
Gdje me nećeš opaziti
Između prolaznika mnogih.
Pred tobom se sakrivam
Za uglove ulične
Ili za široka stabla.
U noći, sanjam kako idem pored tebe.

Cveće zla

Glupost, ludost, škrtost, poroci i mane

duh nam opsedaju i kinje nam tela,

pa gajimo grižnju zbog nečasnih dela

kao što prosjaci svoje vaške hrane.

Uporno grešimo, a kajanje naše

podlo je, i za nj još tražimo platu,

zatim se ponovo valjamo u blatu

ko da ružne suze sramotu opraše.

Satan Trismegista* na uzglavlju vraga

duh nam uspavljuje, zavodi i čara;

Pod veštim prstom tog alhemičara

čelik naše volje topi se bez traga.

Svim našim kretnjama Đavo daje maha!

Privlače nas stvari gnusne i najniže,

svakog dana paklu za korak smo bliže,

kroz smrdljivu tamu gazimo bez straha.

Ko što bedni bludnik i nakaza stara

grize prostitutku dojki nisko palih,

hvatamo u letu zadovoljstva, pa ih

cedimo ko kašu iz truloga nara.

Milioni crevnih glista, čopor ludi

demona vršlja nam po mozgu usahlom;

Ko ponorna reka, sa svakim udahom

i smrt nam se muklo uliva u grudi.

A otrov i bodež, nasilje, zla dela

još ne ukrasiše otrcano platno

bedne nam sudbine, i to samo zato

što nam duša, avaj! Nije bila smela.

Al od čudovišta što vrište, stooka,

od kuja, pantera, akrepa, kraguja,

šakala, majmuna i otrovnih guja,

u zverinjaku odvratnih poroka,

Ima jedan opak i gadan sto puta!

Premda smeran, ćutljiv, zatvoren u sobi

on bi celju zemlju da sruši i zdrobi

i u jednom zevu sav svet da proguta:

To je Dosada! Njene oči pate

od bezvoljnih suza, dok puši nargilu;

Čitaoča, ti znaš tu nakazu milu,

-podli čitaoče – moj bližnji – moj brate!

Na talasje plime moćne
oholosti danonoćne –
na veliku tajnu, na san,
sad mi liči život davan;
znam da san taj nesuvisli
bi pun čedne, budne misli
bića čiji jedan deo
moj duh nikad ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene!
Neka mine iz vazduha
ta vizija moga duha;
jer to sjajno vreme sada
nestalo je, s njim i nada,
a moj mir u koji se uzdah
prođe kao kratki uzdah:
ne brine me smrt njegova
s mišlju koju tad negovah.