Bosna zemlja Božije milosti – Pred ponoćna Galerija

 

 

 

 

 

 

Ples svjetlosti                                                                                Krajolik čežnje

 

 

Svijetlost u violetnoj noći                                              Majsko cvijeće

 

 

 

Neuzvraćena ljubav                                                      Jesenji osvit

 

  

Vali se pjene                                                                    Jesenja radost

 

  

Nebeska čarolija                                                       Svitanje nad Sarajevom Gradom čednosti

 

 

Nježni obrisi                                                                      Jesenja idila

 

 

Lepršavi svijet ptica                                           Srebrena mjesečina nad Modro zelenom rijekom

 

  

Djelić krajolika otrgnutog iz snova                                               Zelena piramida

 

 

 

Tagore – Nikad Ne Kažeš Reč Koju Bi Trebalo / Gradinar 35.

 

 

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Demis Roussos – Come Waltz With Me / Song – Lyrics – Prevod


 

Snovi lebde Začarani krug Njen ponos

Come Waltz With Me

 

Come walk with me and let go of the way you are going

Come talk to me and I'll tell you what's really worth knowing

Life's much too good, my friend. Don't let it end.

 

Come dance with me and I'll give you a gift worth giving

Take a chance with me and I'll show you a life that's worth living

Life's much too good, my friend. Don't let it end.

 

Come waltz with me and let go of the way you are going

Come talk to me and I'll tell you what's really worth knowing

Life's much too good, my friend. Don't let it end.

 

Come dance with me and I'll give you a gift worth giving

Take a chance with me and I'll show you a life that's worth living

Life's much too good, my friend. Don't let it end.

 

Pleši valcer sa mnom

 

Dođi šetaj sa mnom i idemo putem kojim ti ideš

Dođi i pričaj mi i ja ću ti reći šta zaista vrijedi znati

Život je tako dobar,moja  prijateljice.Ne čini mu kraj.

 

Dođi  pleši sa mnom i i ja ću ti dati  poklon dostojan poklanjanja

Rizikuj sa mnom i ja ću ti pokazati život dostojan življena

Život je tako dobar,moja  prijateljice.Ne čini mu kraj.

 

Dođi plesati valcer sa mnom i idemo putem kojim ti ideš

Dođi i pričaj mi i ja ću ti reći šta zaista vrijedi znati

Život je tako dobar,moja  prijateljice.Ne čini mu kraj.

 

Dođi  pleši sa mnom i i ja ću ti dati  poklon dostojan poklanjanja

Rizikuj sa mnom i ja ću ti pokazati život dostojan življena

Život je tako dobar,moja  prijateljice.Ne čini mu kraj.

 

Ovaj prelijepi tango

 

Danas mi se srce slama
boli me prelijepi tango  tvoj
danima djetinjim
godinama snenim
decenijama  ljubavnim
želio sam mnogo
dobio sve
i još više
hudo mislio sam
ne može se ponijeti toliko sreće

i onda sli se tuga ko stihija silna
neprekidna
i sada tješim mnoge boli
a se uvijek  vraćaju
i  majku mi ubiše
a ne mogu da je vratim
san o njoj krhkoj i blistavoj
doziva čednost jednu
plavetnu
i anđela našeg
blogoslovljenog

i nevinost drugu
dobrotom darivanom
i mnogo ljepota
ko pupoljci ruže
ili djevičanske ljubičice
na valima oceana
što ih usud meni ote

a opet
snovi mi govore
život je prelijep
mile moje
i još uvijek sanjam
želim
poklanjati
i samo poklanjati

Indexi – Žute dunje / Song – Lyrics

 

 

Copy (3) of ona spavau plavom  Dunje cvatu    Ljubavnici

Žute dunje

Voljelo se dvoje mladih
sest meseci, godinu
kad su htjeli da se uzmu,
da se uzmu, aman aman
dusmani im ne dadose

Razboli se ljepa Fatma
jedinica u majke
pozeljela zute dunje, zute dunje
aman, aman,
zute dunje, zute dunje
iz Stambola

Ode dragi da donese
zute dunje Carigradske
al ga nema tri godine, tri godine aman, aman
nit se javlja niti dolazi

Dodje dragi sa dunjama
nadje Fatmu na nosilima
Dvjesto dajem spustite je
tristo dajem otkrite je
da jos jednom Fatmu ljubim ja

 

Mujo i Fata Pripovijest u četiri čina / Čin drugi

 

 

lela fatma 1images  images (4)

Pripovjest  u četri čina

 

 Čin drugi

 Fata obdan pjevala crven fesić mamo,crven fesić u dragana joj,mamo mamice.

Kada bi se Mujo obnoć uvalio ona bi prestala pjevati.Samo bi ponekad jecala:Joj,mamo mamice.Hejbet puta,od akšama do sabaha.Nisu to bili samo jecaji.Bilo tu i stenjanja,i strepnje,i vriskova,i krikova,i plača i jecaja…

Čovjek bi mislio jal’ zaposjednuta,jal’ opsjednuta,jal’ je neko dere, iz kože ibacuje ili joj se nešto između noga zakantalo.A možda je neko i plaho tuče i ruži.

Ponekad bi joj izletilo nemoj molim te mili,to Mujo,jače,brže,ne prestaj mili,tako mili moj.

Taka je buka iz Fatinog halvata dolaztila k'o da je Mujo; ili neki hamal ili  teški radnik,koji u njenoj sobi nešto udaro i rušo.

Komšiluku počeo dosađivati crven fesić,ma'ma se zabrinula da joj se kći nije razbolila,da joj neki hodža nije sihire bacio,pa je džini zaposjeli.Svo ono noćno glasanje nije normalno za finu begovu kćer.

Fata više nije išla ni u džamiju,ni na sokak,ni u bezistan,ni u ženski hamam.

Za djevojačka sijela nije htjela ni da čuje.

Ne sluti to na dobro.

Mujo se oko plota i kapidžika više se ne mota.Fata ga ne spominje,ni jednu riječ da o njemu zucne.

Nisu to čista posla,misli majka.Hodžu nije mogla ništa da pita,prvo begovska su kuća ; sramota je.Drugo hodžama nikad vjerovala nije.Ovaj od njihove džamije joj jednomn  tražio,kaže sevap je hodži dati.On ilmija „iz“.Ona ga kišibranom heknula,sedam dana mu modro oko bilo.Poslije mu to oko postalo razroko i oćoravio,dibidus.Tako vam to ide,aferim za aferim.

Potrefilo se,u to se vrijeme razboljela  nena Fatina.Ništa opasno.Morala je Fata otići njegovati dva-tri dana.Majka sestru Meleku joj poslala sa njom.Da pripazi da ne bi Mujo odnekud banuo i kakav zijan napravio.Hoće Mujo,ugursuz je to.

 

Majka nije mogla neni ići,nema bega a begluk veliki.U frtutmi Fata zaboravila haber Muji poslat da ne dolazi.Umorila se begovica,čitav dan radila.Čifluke obilazila i rod sabirala. Održavati begluk je veliki  posao za ženu.

Pred akšam popela se u Fatinu sobu,sumnje je muče.Ništa sumnjivo ne nađe.Kod Fate sve uredno,sve na svojem mjestu,Tako je ona riktala i nariktala.Blista soba cakum pakum.Kako akšam počeo padati,sunce u zalasku prikrile bivši demirli penđer.Popela se,provjerila i rahat u Fatinom krevetu zaspala.Zaspala i sanja i umeko i utvrdo, jadna li joj majka!?

Mujo tu veče prvi put,od pokazivanja prsta bez nokta, dobrano odocnio.Majka ga korila što svaku veče izbiva iz kuće.On ljut zbog korenja i kašnjenja odmah sa prozora na usnulu ženu naskočio.Dok se žensko čeljade probudilo i snašlo Mujo već bio u po posla.

Bio silno nervozan što je kasnio,moralo je nekako nadomiriti Fatin lelek.Bio silovitiji i žustriji nego inače.Žena nije imala kud,nego mamo,joj mamo mamice.Izmicala se ona ali Mujo ne da.Majka i Fata glasom i stasom nalik.U mrklom mraku lahko hin insan mogo zamijeniti. Stalno je stizo i prestizo.Mislio to ga Fata izaziva.

A žena opet nema kud nego: joj mamo mamice.Više i ne bježi.Sada zna odakle i zbog čega  Fati ono: joj,mamo mamice.Sada zna da Fata nit je bolesna,nit su je džini zaposjeli,niti hodža sihire bacao.Ono o džinima bi se jš moglo razmisliti,ali sada ne može,Mujo ne da.I više joj nije ni krivo i nije bilo kukala joj majka,već samo:joj mamo mamice.

A beg ,muž joj za dva'es't godina braka  ni jedno uh da joj izvuče.Zalelekala majka načisto,grlo je od leleka zabolilo.Stišavala se ona,ali ne pomaže.To njoj samo od sebe nadolazi i vrišti.Nije to ni njen,glas konta.Fatin je.Tako se Fata glasa:joj,mamo mamice.I poneka suza,ali i nezadrživi vesili smijeh,Morala ga prigušivati.

Što ti je život.Morala majka na ćeru da posumnja,da je provjerava pa da zaleleče.Joj.mamo mamice.

Po navici Mujo sabah zorom kući,nije vremena ni vida  imao da pogleda Fatu,samo poljubac na brzaka,pa kliz da ga ko ne vidi.Htjela ga žena još jednom povući na sebe,ali skontala uskoro će sabah,prepoznaće je Mujo i eto sramote.Teška srca ga pusti.

Begovicu jutrom stid spopao.Čerinog ašika ona povalila.Miris je odaje.Nije ga ona povalila,on je nju zaskočio i nikako se nije mogla iskobeljati.Nije samo ona kriva,Fata je više,pravda sama sebe.U početku.Poslije joj se nije dalo.A najposlije joj se i omilililo.

Okupa se begovica,namirisa i rubin odoru obuče, pa je brzo svuće.Ona bi čitav dan u svili i kadifi proboravila samo da bi Muju dočekala.A ima posla,begovica je ona i zastidi se.Večeras će ona Muju dočekati.

Dočekati i nalijepiti ; šta joj to od malodobne kćerke radi? Ljutita a razigrana,vesela a postiđena: vazdan nešto radila i pjevala:Joj,crven fesić u dragana moga,joj mamo mamice.Butum se komšiluk zaibretio.Fate nema,sad joj majka istu pjesmu pjeva.Nisu to čista posla.

Dan majku izmorio,a ni prošlu noć skoro oka nije sklopila,pa u ćerinu sobu prije akšama pošla da malo otpočine.Hoće Muju da dočeka i svaku mu riječ ružnu što je mogla smisliti iskanta.Mislila Mujo dolazi nešto kasnije,k'o ‘no sinoć na priliku.

Zalegla umorna žena pa utvrdo zaspala.Ne mere poslije sinoć biti:Žena zaspala i sanjala i utvrdo i umeko,jadna li joj majka.Nije više neupućena.Mujo je bezbeli dobro uputio.

Dođe Mujo,mrkli mrak,noć bez mjesečine.Pronađe Fatin krevet,ovaj poširok k'o francuski ležaj,sav u šiltetima i dušecima.Leže Mujo pa stade milovati Fatu.Majka joj toliko umorna bila da se probuditi nije mogla.Sve pokušava da se rasani i nasrtljivca odgurne,ali ne može slaba je.Mujo je mazi i miluje i ljubi i svalči.Lako mu hanteriju svuči.Samo jedan potez preko glave i nema je.

Žena,majka ga odguruje,pokušava da se rasani.Mujo navikao da se Fata tako igra i mazi,da ga odguruje,mami i odbija.I uvijek bi dala da je on nadvlada.I ovaj put žensku Mujo nadvaladao. Kasno ona sebi došla.Krv joj već uveliko prokolala ko vodopad sa Skakavca,u glavu,u srce, u đardin je udarila i ne može ona ništa drugo samo ono:joj,mamo mamice.

Mujo je opet mazi,ljubi i miluje,nježno mazno,pa jače i čvršće.Tako se to radi,misli žena a ne ko muž joj trt,mrt i gotovo i na drugu stranu se okrenuti,bez riječi bez milovanja, cigar ispušiti i zahrkati.

Tako misli a u njoj i Muji se novi nagon rađa i oni ponovo i gore i dole,i uzduž i poprijeko,i ukrivo i upravo,i utvrdo i u meko,preko šilteta,dušeka i jastuka.sve dok ne bude ono njeno:joj mamo mamice i malo potom ono njegovo:uh,uh i uh.

Prođe ponoć,sahat kula otkucava,čuje se.Ona shvati da nije Muju nalijepila što joj ćeri ovakve stvari radi.Sada je i kasno da to učini.Bila bi to bruka i sramota za begovsku kuću.Čera i majka istog zagonđiju imaju.

Jes zagonđija van taki,ali to bega i dunjalok to ne bi interesovalo.Moglo bi kamenovanje ili bičevanje da padne,namah.Joj majoko moja; črečenja valjda neće biti.Normalno,ako preživi kamenovanje.

Šuti begovica,negodovanja nema,malo se radi svoje časti otima i ne da.To Muju pali i uzbuđuje,on silovitije navaljuje i ne pušta dok ne čuje ono njegovom uhu drago:joj,mamo mamice.Tek tada on može odahnuti i prosuti ono svoje muško uh,uh i uh.

I tako se vas cijelu noć ganjali.Ona sve ko bježi i neće,svako malo zacvili i zaplače,nekad krikne ili zacikoće, nekad Muju prevrne pa ga ona zajaše.Na  kraju se svede  na ono vrlo jednostavno:joj mamo mamice,i ono inatli uh,uh i uh.

Prije sabah zore mora Mujo megdan napustiti,žao mu volio bi on još,ali dušmana svugdje i o svakom vaktu ima.Begovica ga zadržava,zaboravlja na stid i kamenovanje,gotovo je; u njoj se iskonska žena probudila.Mujo jako zavolio Fatu,ne želi da ona nagrabusi i pati.Poljubi žensko,pomiluje po kosi i grudima da ga želja mine:pa kroz prozor klisnu.

Osta begovica na ležaju,gola i uzavrela,čaršafima se obmotava,prelijeva se sjajno tijelo u zvukovima malopređašnjih strasti i uzdisaja,upija mirise dva tijela izmješana na šiltetima i jastucima.Ona počinje da tone u san i sanja da usisava Mujin ponos:joj,mamo mamice…

U glavi joj se vrti od miline i neke ljepote i ne može da zaustavi suze,i ne može da se otme jecajima iz kojih se budi glas,kristalno čist i ženski snažan:

Crven fesić u dragana moga,joj mamo  mamice.

Ona je radosna i tužna.U njoj procvjetava  djevočica koja  nikad nije nabrekla u ženu.Ona osjeća da se probuđena djevojčica pretvara u strasnu ženu,željnu prave ljubavi i strasti.

U tom začuje zvuk begovskog  fijakera,to se njene ćerke Fatima i  Meleka vraćaju od nene.

Majka oblači anteriju boje divlje  boliglave u punom cvatu,raskošno izvezenu đuvezli i srebrenim arabeskama što prizivaju Šeherezadu,Salomu  i Alhambru.Navlači je na raskošno i nabreklo tijelo,koje još vri od cjelova,milovanja i obljuba prethodne noći i hita u susret kćerkama.

Dok žuri bujne, mramorne, svilene  grudi hoće da iskoče iz haljine.On im ne da,vraća ih i lagano miluje.To je Mujo sinoć ljubio.Sada vajar sedefaste noge i bjelokosti ruke bježe iz anterije, postiđujući svilu kojom je anterija istkana.

U prolazu zastaje  kraj šadervana ,pljusne se i plakne po licu,grudima i kadifnom đardinu,da se malo ohladi i smiri.Teško će to ići,žena se probudila i sada budna ,ovog dana;noći dvije svoga podatnog i obljubljenog tijela sanja.

Ćerke joj lete u zagrljaj,majka Fatma ih ljubi i plače.Od tuge i sreće.Ljubav je sustigla.

Kćerke je začuđeno gledaju i pitaju se otkud ta iznenadna ljubav i blagost.

Kraj drugog dijela

-nastavci slijede –

Bleki – Jednom…

 

Noć je
i sniježi
hiljade pahulja bijelih
prošlost doziva
tamo negdje u plaveti
jedna kučica mala
upaljena svijeća
jedina
blaga je noć
peć ne gori
ugasle su vatre čežnje
tvoje cvijeće je smrzlo
a si   daleko
snove tražiš
iza nekog novog  brda
srebreni mjesec poručuje
nemoj biti tužna Mila
ljubav će  ti doći
jednom…

Oprostajno pismo G.G.Markesa – Zaljubljen u ljubav

 

 

Oprostajno pismo G.G.Markesa

Zaljubljen u ljubav

 

Kad bih imao jedan komadic zivota,

dokazivao bih ljudima koliko grese

kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare

a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se

zaljubljuju.

 

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja

samo krpena marioneta,

i podario mi komadic zivota,

moguce je da ja ne bih kazivao sve sta mislim,

ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

 

Stvari bih cenio ne po onome sto vrede,

vec po onome sto znace,

spavao bih manje, sanjao vise,

shvatio sam da svaki minut koji provedemo

zatvrenih ociju,

gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

 

Hodao bih kad drugi zastanu,

budio se dok ostali spavaju.

Slusao bih druge kad govore,

i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

 

Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota,

oblacio bih se jednostavno,

izlagao potrbuske suncu,

ostavljajuci otkrivenim ne samo telo,

vec i dusu.

 

Boze moj, kad bih imao srce,

ispisivao bih svoju mrznju na ledu

i cekao da izgreje sunce.

 

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama

jednu Beneditijevu poemu,

a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu

u casu svitanja.

 

Zalivao bih ruze suzama,

da bih osetio bol od njihovih bodlji

i strastveni poljubac njihovih latica.

 

Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota…

Ne bih pustio da prode nijedan jedini dan

a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.

 

Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca

da su mi najblizi

i ziveo bih zaljubljen u ljubav.

 

Dokazivao bih ljudima koliko grese kad misle

da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,

a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se

zaljubljuju.

 

Deci bih darovao krila,

ali bih im prepustio da sama nauce da lete.

Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa

staroscu

vec sa zaboravom.

 

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi…

Naucio sam da citav svet zeli da zivi

na vrhu planine,

a da ne zna da je istinska sreca u nacinu

savladavanja litica.

 

Shvatio sam da kad tek rodeno dete

stegne svojom malom sakom,

po prvi put, prst svog oca,

da ga je uhvatilo zauvek.

 

Naucio sam da covek ima pravo

da gleda drugog odozgo

jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

 

Toliko sam toga mogao da naucim od vas,

premda mi to nece biti od vece koristi,

jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,

ja cu na zalost poceti da umirem.

hvalan!

 

Rudyard Kipling – Ako mozes

 

 

Ako možeš ostati miran kad na tvom putu

Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe…

Ako sačuvaš povjerenje kad svi ostali sumnjaju,

Ali ako im ne zamjeriš što nemaju povjerenja…

Ako ne lažeš kad čuješ laži,

Ili ako ne mrziš kad tebe mrze,

Ako se ne praviš suviše dobar,

Niti govoriš mudro…

Ako snivaš, ali ti snovi nisu sve;

Ako misliš; ali ti misli uvijek ostanu čiste…

Ako znaš primati pobjedu i poraz,

Primati jednako jedno i drugo…

Ako možeš podnijeti da tvoju istinu

Varalice iskrivljuju kako bi lakše prevarili budale…

Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj

I ako se sagneš podignuti i pokupiti ostatke…

Ako možeš skupiti sva svoja dobra

I staviti ih na kocku, sve odjednom,

I ako si spreman ponovno krenuti kao na početku,

Ne izustivši ni riječi, izgubivši sve uz osmijeh…

Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišiće

Da služe tvojim ciljevima i kad su smalaksali,

I ako ustraješ kada sve zastane,

Izuzev volje koja naređuje: “Drži se dobro… ”

Ako se usred gomile ne ponosiš

I ne smatraš se herojem ako se družiš s velikima,

Ako te prijatelj niti neprijatelj ne mogu pokvariti,

Ako svaki čovjek za tebe nešto znači, ali nijedan suviše…

Ako umiješ dobro ispuniti svaku minutu svog života,

I svakog trenutka ideš pravim putem –

Tvoja bit će zemlja i svo njezino blago,

Jer bit ćeš čovjek, sine moj!