Umesto uspomena
u mom smrtnom času,
naručujem povraćaj
pogubljenih stvari.
Kroz prozor, vrata – kišobrane,
kofer, rukavice, mantil,
da bih mogla da kažem:
Šta će mi sad sve to.
Čiode, češalj jedan, drugi,
papirnu ružu, kanap, nož,
da bih mogla da kažem:
Ni za čim ne žalim.
Gde god da si, moj ključu,
stigni mi na vreme,
da bih mogla da kažem:
Da, dragi moj, rdja.
Pašće oblak potvrda,
akata, anketa,
da bih mogla da kažem:
Sunašce zalazi.
Sate, napusti reku,
dodji mi na ruku,
da bih mogla da kažem:
Lažno ti je vreme.
Naći će se i balon
što ode niz vetar,
da bih mogla da kažem:
Dece ovde nema.
Prhni kroz otvoren prozor,
prhni u dalek svet,
nek neko vikne: O!
da bih mogla da zaplačem.