Danas je Utorak  15  Avgust/Kolovoz, 2019. godine  kako kažu , Nove ere.

 

226 dana   odlepršalo. Skoro neprimjetno  .  Svi su oni prepijepi za življenje. Mnogi insani ih ne shvataju i ne vide tako. Mnogi im se pridruže u nestajanju. Dani ih zvaraju i zavedu , ali se  uvijek vrate.

Šta biva sa insanima.

Pravi socijalizam ili kominiuzam!

Svakome po zasluzi. Nem tu cile mile.

I hop nešto !

Ljudi se bune jer misle da je odabir putnika sa ovog dunjaluka na druge, nasumičan, odnosno haotičan.

Malo sutra.

Neko nije dostojan ovozemaljskog života i treba ga skrajnuti. Silnike i pogan osobito.

Neko neće biti dostojan i njega treba nestati da ne pravi nered.

Nekome bi opet život donio toliko tegoba da ga je bolje poštedjeti daljeg takarenja i jednostavno ga nestati..

Neko bi sebi nasilja činio pa ga treba spriječiti.

Ima još….

I na kraju raj mora imati insana svih doba.

Šta vi muislite kada bi tamo borvili samo đuturumi kako bi to izgledalo?

I ljudi tuguju kad neko ode.

U redu je i ljudski tugovati.

Ali ima li smisla tugovati. Navikne ser insan na insana i žao mu pto odlazi. A mere biti da više žali sebe ! Ko će ga čuvati , maziti i paziti Kad taj neko ode?

Od onih koji odu   dobrim je lijepo. Tamo gdje su oni nema boli i patnje Samo tišina , mir i ljubav.

One koji nisu dobri ne treba žaliti. Oni imaju vječni roštilj.

Nismo to mi izmislili. Lijepo piše okretaće se na jednu i drugi strani i biće prženi.

A šta je to nego roštiljanje!?

Tješi se što je roštiljanje namjenjeno trezorđijama, njihovoj djeci koja skupljaju vreće sa narodskim blagom i zlatom. Onim što obećavaju brda i doline i zlatne kašike. Pa se popišpmane ,  za sebe  otimaju brda zlata i kašika.

Kontaju, šta će narodu zlatne kašike  nije sviko. I na kraju krajeva ne trebaju im za švedskisto zvani kontejnera. Tu je dovoljno mnogo stida i drhtave ruke.

Slugani , hanefijske ilmije  i zadriglo sveštenstvo se pridružuju onima koji vode nacional tvorove u pljačke.

Zaista je dobro rečeno.

I od odvih će pržuni najviše hajra vidjeti.

 

Do kraja godine je ostao još 139  dana koje treba pripaziti i na rukama prenijeti u drugi vakat.

Mnogi će se zaboraviti i sa njima krenuti dalje. A neke će zavesti njihova ljepota. Ne pomaže tu ni strah , ni tuga ,  ni bol. Sve je zapisano. Ako u danu piše nečije ime, nema nikog ko bi zapis promjenio.

Osim Jedinog Boga. Milostivog.

 

Danas zaradismo dnevnicu.
Spotakosamo mnoru i poganluk našeg dunjaluka.

Onu siću i blentovije, čiji se umovi u plićaku sa punoglavcima kupa , dok se u  bradate kreature i izrode ufuravaju  ćemo drugi put potkačiti. Zaslužili su, pa da su nam rod rođeni.

Hvala Nebesima što nisu, daleko im njihov  dunjaluk licemjerni od našeg.

 

Danas smo zaradili i dnevnicu i bonus.

Ali nije nam drago.

Natakarimo lovu  kad nismo pomenuliu naše mile ljepote.

A ne mremo.

 

Ljepota i poganluk ne idu zajedno.

Obečastili bi čednost i bjelinu duša naših đardina.

Iskup znamo.

Svaki tren se radovati , sanjati i voljeti u svakoj pomisli i riječi koje srce kazuje.

 

Što bi poeta rekao:

Svih ovih godina smo ih sve ljubili

A Bogami i one  su ljubile nas.

 

Ili nešto o sasvim lično

Dobrom Serjoži sasvim slično .

 

U prevodu:

Poezija to je Žena.