Zvona već zvone,
devojka plače,
brojanice stresaju suze.
Nasilno, nasilno,
u manastir sudba nju baci zla,
gde nema ni nada,
a nema ni sna.
Tako mi srce,
nemirno kuca,
i bije, i bije, i bije.
Naredila, naredila
mi sudba da ljubav mu otmem dok sja
i ostavim dragu – ko da se to da!
Smrtnost i večnost,
kraj i taj život,
i dragoj i srcu ni mrve.
U srcu i dragoj
zri patnja, jer toči ih bolova splet:
Jer treba sreće, jer žele svet.