Cveće zla CXIV
Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe
skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se smrti, razvratu se ruga,
tim zlotvorima, čija ruka gruba
iako sve čačka, nikad ne bi smela
da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
s uživanju je od paše odanija,
ruke joj pune dojki, okom zove
u širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
a ipak potrebna za opstanak sveta
da lepota tela dar je vrhoviti,
pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o čistilištu, ni raju,
pa kad u noć crnu uroni na kraju,
gledaće, ko novorođenče kad kroči,
bez mržnje, bez kajanja, smrt pravo u oči.