Dok šumnim ulicama šetam,
il’ ulazim u prepun hram,
nerasudne mladiće sretam,
ja samo jednu miso znam.
Ja kažem: godine će stići,
i svi, koliko ima nas,
pod večne ćemo svode sići
i već je nekom blizu čas.
Kad vidim hrast nasred poljane,
ja mislim: starina će ova
preživeti i moje dane,
ko dane mojih pradedova.
Detence pomilujem često
i reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
ti bićeš cvet, ja biću prah.
I svaki dan, i svaki minut
ja pratim kao kobnu nit,
sve čekam da l’ će slutnja sinut
o času gde je kraj moj skrit.
I gde će doći smrt po mene?