Kraj vrata manastira sveta
Drhti ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i sjetan
Od gladi, žeđi i muka.
Za koru hljeba moli jadnik,
Oči mu piju jadi pusti;
Al’ neko tada kamen hladni
U ispruženu ruku spusti.
Tako ja prosih ruku tvoju,
Dok suze kapahu polako;
I ti si sjvetlu nadu moju
Zavarala zauvek tako.