Malarme – Proza ludih

Snila je: treptaše prst njen, bez prstena
I nag, pod košuljom, posle uzdaha snena
Zasta, podižući batist s pupka njena.

I stomak joj beše od snežnih iskrica
Gde bi, dok zrak blista vrh šumskih iglica,
Palo meko gnezdo veselog štiglica.