ajde kreni,
kreni
k meni,
jube moja
mila,
obuci postole
one
svoje sritne,
šta put same znaju
vamo,
di su
jutra,
pokraj mora
umilna i blaga,
razapeti jedra i jarbola
a
večeri
okupane suncen
šta u more tone
kraj kavala stolitnoga…
evo
tuće zvono dvanest puta,
“po je dana”
u sri mista pod zvonikon,
pružija se kostel,
a do njega bor,
lete skupa u visinu,
sunce
traže guste grane
ode,
u ladu kostela
čekat ću te
Najviše na svitu moje
Ajde kreni,
kreni k meni
jube moja mila
rad noćiju
oni dugi,
sanja dosanjani,
u zagrljaju
jedno s drugin
stotinama puta ispočetka,
pa jopet i ponovo
kleli smo se:
tu
u kršu
lozi i
maslinan
na ledininan
urešenin,
šta opija mirisima,
poljskog cvića
čekat će nas
uvik
naš dom
sudbina
srića