Neku veče bijah
zaveden pogledom u život
što ga njen duh donese
u kovčeg skriven
ispod nježnog plašta
njenih djetinjih grudi
Nađoh samo jednu knjigu
njenu a stariju od nas
neću je otvarati
budi uspomene
pismo u kome stidno
sakrila je bojom ljubav
a ja želim samo mir
da ništa ne rovari boli
duši miloj
ipak sjećam se
riječi
jubavlju pisanih
čednošću brisanih
Ruke mi drhte jer
volim te…