Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
venula setna, zamišljena…
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ nas:
zalud sam staru ljubav zvao,
s ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
s toliko teških žudnji, nada,
s toliko bolnoga tugovanja za njom
s toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
za senku koju smrt mi uze,
za sećanje na život nepovratni moj,
ne nalazim ni bol ni suze.